Ćeš li, Chloris, moć trpiti,
srcu svomu oddoliti,
ti jedina uzrok biti
tak zdvojenoj mojoj smrti?
S čim ja bolje zdihavanjem
štimam tebe namoliti,
vnogim suznim prolivanjem
srce tvoje ukrotiti,
s tim ti veća je nasladnost
muke moje nabrajati,
osebujnu kažeš radost
rane moje ponavljati.
Ali, draga, što ti prudi
tak nemilo baratati:
ki te pravo čisto ljubi
za vsim srcem zamitati?
More l' biti kaj dražega
neg povojlno dragoj služit,
a izmislit kaj težega
neg ljubavi ne moć užit?
Deh, smiluj se, poglej na me
z dragim okom milostivo,
ili z ričjom daj mi ufanje,
bit će srce vse batrivo.
Ako l' pako smilovanje
najt pri tebi ni ufati,
niti od srca zazivanje
pravi najam kad dostati,
bud mi konči dopušćeno
jednuč lišce celovati,
onda hoću rad veselo
dneve moje dokončati.
