Razgovor ugodni/Pisma od bana Zrinovića i cara Sulemana trećega
| ← Pisma od kralja ungarskoga... | Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od bana Zrinovića i cara Sulemana trećega... autor: Andrija Kačić Miošić |
Pisma, kako kralj Uluzali dođe pod grad Korčulu... → |
Pisma od bana Zrinovića i cara Sulemana trećega, koji obside Seget ungarski i pod njim umri na 1566.
Suleman se razbolio biše
u bijelu gradu Carigradu.
Pitaju ga paše i veziri:
„Što je tebi, care gospodare?
Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala
ali junak Zrinović Nikola
devet godin' s tobom bojak bijuć?“
Odgovara care Sulemane:
„Prođ'te me se, paše i veziri!
Nije meni starost dodijala,
već nevirni Zrinović Nikola,
koji razbi Ali-pašu moga
pod Segetom - on se ne bilio! -
ter isiče svu vojsku njegovu
i porobi Bosnu do Fojnice.
Sada nejma većega junaka
u Turčina ni u kaurina
ni žešćega meni dušmanina
od Nikole Zrinovića, bana.
Nit ću živit ni veseo biti,
dok ne smaknem dušmanina moga
Zrinovića, bana rvatskoga,
koji mi je puno dodijao.“
Pak dozivlje Sokolović-pašu
ter je njemu care besidio:
„Amet-paša, virna slugo naša,
kupi vojsku, što god veću moreš,
da iđemo Seget uzimati
u lijepoj zemlji Ungariji,
koga mi je babo uzimao,
al ga nije osvojit mogao.
Ako nami Bog i srića dade,
ter mi sada njega osvojimo
i Nikolu bana pogubimo,
bićeš vezir od svih paša moji.“
Kad je paša njega razumio,
silenu je vojsku sakupio;
sto iljada po izbor konjika,
pišadije ni broja se ne zna.
Ode vojska do Segeta grada
i prid njome care Sulemane.
Gleda ga je Zrinoviću bane,
gledao je ter je besidio:
“Mili Bože, na daru ti fala,
kad dočeka i ovoga danka,
da ja vidi ov'liko junaka
pohoditi Zrinovića bana!
Što sam, Bože, od tebe prosio,
sada vidim, da sam izprosio:
blagosovi svitlu sablju moju,
da osvetim svetu viru tvoju.
Tri iljade, već' nejmam vojnika,
a brez broja na polju Turaka,
al s pomoću Boga velikoga
pridobiću dušmanina moga.“
Pak je svojoj vojsci besidia:
„Poslušajte, mila bratjo moja!
Evo na nas turska sila dođe
i prid njome care Sulemane.
Spomen'te se, da jeste Ungarci:
malo nas je, ali smo junaci,
svaki udri na deset Turaka,
sam Zrinović oće na dvadeset.
Ako l' se je približalo vrime,
da mi našu krvcu prolijemo
braneć svetu viru Isusovu
i svijetlu krunu cesarovu,
umrićemo kano mučenici,
od slavnoga naroda vojnici,
z golim sabljam u desnici ruci,
al će platit i nevirni Turci.“
Pak naperi tanena višala
na bedenu od bijela grada
ter je družbi svojoj besidio:
„Poslušajte, moji vitezovi!
Ako bi se koji junak naša
ter spomene, da se pridademo,
staviću ga na višala tanka,
da bi bila ista moja majka!
Ako bi me pogubili Turci,
oli ljute rane dopadnule,
slušaćete mojega netjaka,
baš od mene boljega junaka.
Vi imate praha i olova
i zaire za tri godinice:
branite se, ne izdajite se,
živi Turkom ne pridajite se!
Ako stari Seget izgubite,
u novi se opet zatvorite;
ako li bi novi izgubili,
bižaćete u kašteo tvrdi.“
Ištom bane tako govoreći
i delije svoje slobodeći,
potrese se Seget, grade bili,
od carevih silnih lumbarada.
Bio ga je tri nedilje dana
pak učini juriš od mejdana,
al se brani Zrinoviću bane,
ljute Turkom zadavaše rane.
Evo, pobre, goleme žalosti!
Turci žestok lagum užegoše,
po Segeta u lagum digoše
ter na Seget juriš učiniše.
Al ji siku delije Ungarci,
Zrinovića po izbor junaci.
Koliko je u godini dana,
ban Zrinović odsiječe glava
i pogubi dva zmaja ognjena:
Bulvi-pašu od Macedonije,
Tiluf pašu od Bagdata grada.
Ali stari Seget izgubiše,
u novi se opet zatvoriše.
Ladna voda oko grada biše,
al je zemlje Turci napuniše:
za tu vodu ne znade se ladnu,
jer je brzo Turci prisušiše.
Namistiše ognjene topove,
novi Seget biju brez pristanka
pak na njega juriše činjahu
od zorice ter do mrkle noćce.
Mnogo danak' i puno nedilja
Seget biše i na nj udaraše.
Ungarci se Turkom ne pridaju,
već ji siku, nigda ne pristaju.
Tu pogibe sileni Turaka
oko trijest i veće iljada,
al i vojska Zrinovića bana
tad izgibe, malo i ostade.
Ostade mu šest stotin' vojnika
Ungaraca, na glasu junaka.
Kad to vidi Zrinović Nikola,
zatvori se u kašteo tvrdi.
Suleman mu bilu knjigu piše:
„Zrinoviću, krilo cesarevo,
nemoj ludo izgubiti glave,
već otvori vrata od kaštela.“
Njemu bane knjigu odpisuje:
„Vira moja, Sulejmane care,
dok je meni na ramenu glava,
ne ću tebi otvoriti vrata,
Imam dosta praha i olova
i zaire, što je od potribe,
međuto će dobra pomoć doći
od cesara Maksimilijana.“
Kada ga je care razumio,
od jada se biše razbolio,
pak dozivlje Sokolović-pašu
ter je njemu care besidio:
“Amet-paša, desno krilo moje!
Ako meni sudnji danak dođe,
postavi me na kočije brze
ter me vozi g bilu Carigradu.
Ukopaj me, virna slugo moja,
dino devet cara ukopano,
dino barjak sveca Muhameda
i feredža Azreta Alije.“
To izusti, a dušicu pusti
na kriocu Sokolović-paše,
da od vojske i ne znade niko
pod Segetom, pod bijelim gradom.
Siče paša careve dvorane
i Mojsiju, njegova likara,
da zataji smrcu gospodara
Sulemana, cara silenoga.
Meće njega u kočije brze
ter ga vozi g bilu Carigradu.
Lipo ga je paša ukopao,
dino devet cara ukopano,
dino barjak sveca Muhameda
i feredža Azreta Alije.
Ob noć pođe, ob noć opet dođe,
da od vojske niko ne znadiše.
Kad li dođe pod Seget u vojsku,
pusti paša po vojsci telare,
da telare od jutra do mraka
i od mraka do bijela danka:
“Zapovida care Sulemane,
da kašteo tvrdi osvojimo;
ako li ga osvojit ne ćemo,
žive će nas mećat u topove
i s nami će njega uzimati.“
Kad to čuše Turci janjičari,
na kašteo tvrdi udariše,
uza nj tanke listve prisloniše
ter kaštelu skaču na bedene.
Za petnajest i više danaka
ne pristade juriš brez pristanka,
ali svoje pogubiše glave,
jer ji siku ungarske delije,
a najveće Zrinoviću bane.
Ali mu je vojska izginula,
ostade mu dvista vitezova,
a pogibe četiri stoine.
Evo, brate, i gore žalosti:
džabanu mu Turci upališe.
Kad to vidi Zrinović Nikola,
družini je svojoj besidio:
“Turci nami barut upališe,
svu zairu u lagum digoše;
od crnoga praha pocrnismo,
od živoga ognja izgorismo.
A ne će nam dobra pomoć doći
od cesara Maksimilijana.
Obranit se Turkom ne možemo,
da vitežko dilo učinimo.
Otvorimo od kaštela vrata
ter na sablje dočekajmo Turke:
lipše nam je slavno poginuti
nego živi upasti u Turke.
Gole će nas po vojsci voditi
pak najposli na mihe derati.
Ali prija nego izginemo,
hote, bratjo, da se zagrlimo.“
Svi klekoše ter se poljubiše
i za grihe svoje proplakaše.
Nu poslušaj, pobratime dragi,
što učini Zrinoviću bane!
Oblači se, što god lipše može,
metnu na se sa zlatom aljine
i na glavu kapu kubašliju,
a za kapu šest pera od ždrala.
U žep meće sto zlatnih dukata
ter ovako upisao biše:
„Ko ukopa Zrinovića bana,
neka nosi sto zlatnih dukata! „
Pak otvori vrata od kaštela
i povadi sablju od bedrice.
Na kašteo Turci udariše,
al prvinci glave pogubiše,
jer ji siče Zrinović Nikola
i njegovi mladi vitezovi.
A kad bana rane dopadoše,
kleknu vitez na kolino livo.
U ruke se Turkom ne pridaje,
već jim ruse odsijeca glave,
al ga biše puška udarila
u zlo misto, u čelo junaško.
Mrtav bane crnoj zemlji pade,
g zemlji pade, Bogu dušu dade.
Zrinoviću, pokojna ti duša!
Ko će Turske odsicati glave?