Slavić

Slavić autor: Marko Marulić

O slaviću, ki privartaš

tere čudno petje splitaš

glasom slatkim koga imaš

vazda o primaliti,

pusti jure lug zeleni

i taj potok tvoj vodeni,

da priletiš sada k meni,

hoti se umoliti.

Poslat ću te k pridragomu

Gospodinu, spasu momu,

pojti sada, ojme, h komu

meni se zabraniva;

da mu spovim pitje tvoje,

kolike su želje moje

vidit lice njega, koje

sunca veće prosiva.

Ja te obrah posla moga

jer naravi kanta tvoga

uče hvalit stvorca svoga

glas dvižući to više.

Slišaj, pomni svaki sada

pitje ptice ove i, kada

slidit(i) ga budeš, tada

znaj an'jeli da sliše

i Bog i svi božji sveti,

kad u duhu počneš peti,

kako ćemo jur početi

kazovati svim dosti.

Pismo pravi: prije neg z gore

obori se zraka zore,

prije nere danak stvore

tej sunčene svitlosti,

ovaj ptica kljun upravi

gori k nebu ter napravi

slatko petje, kad se opravi

da jur skonča život svoj.

A kad danak počne bilit,

vrime parvo jame hitit

većma peti tere ne htit

garlu svomu dat pokoj.

Kada danka treto vrime

glas začesti tere prime,

veće slasti jer ju obime,

sunca veća jur svitlost.

Šesto vrime pak opoldne,

kad vrućina žešća nju spne,

zvisje, zvisje umrit jur mne,

slomi bo ju jur trudnost.

Jur su riči nje saspile,

samo kljuna ogrivile,

spustila je jure žile,

dahće, dahće neboga.

Kad deveto vrime pride,

sasvim umre i otide

i tako ti dan izide

njeje petja ovoga.

Toj smo rekli, a sad ovu

pisan krasnu slavićevu

ka zakonu Isusovu

hoćemo priložiti.

Slavić ovi duša da je,

razumijte, puna ka je

bogoljubstva, s Bogom sva je

kad ga bude misliti.

Slatko u misli jame peti,

želeć pojti gdi su sveti,

gdi je dobro ko vazeti

nitkor neće obraniti.

A vrimena ovaj jesu

božje časti dane ke su,

človičjemu duhu ime su

ljudem, ajme, neharnim.

I jutarn[j]e vrime, u ko

človik stvoren, blag bi da to

parvo blago zgubi, po ko

pokle Boga ja ne znati.

Vrime parvo kad se rodi,

naš Spasitelj ako hodi

svarhu zemlje, budi t' godi

treto vrime toj zvati.

Šesto rugo i psovan'ja,

pljuske, biče i pljuvan'ja,

tarn, žuč, ocat prikovan'ja

g drivu križa kad podni.

A deveto kad priminu,

kada djavlu moć izvinu,

doli u paklu svitlost sinu,

svete oce kad odni.

Saj vrimena misleć duša,

u sarcu se moćno skruša

ter duhovne slasti okuša

obuhitiv križ sasvim,

kimno križem lav mogući,

smart ubivši, raj svitlući

nam otvori svih zovući

da tečemo svi za njim.

Duša takaj pamet dvigne

kad jutarnju tuj dostigne,

hvaleć Bogu, glas podvigne

kino čudno nju stvori,

govoreći: Kad me s' stvoril,

Bože, skazat jesi hotil

koliko si milostiv bil

da me staviš ti gori,

dionika slave tvoje

da ja budem ljubve koje

veličinu riči moje

glas izreći ne može;

priliku mu tvoju poda,

podat veće biše goda

da ne jidih z driva ploda,

privridih ti tim, Bože.

Jer tvoja ljubav privelika

htiše sobom do vik vika

nastanit me, dat mi lika

preskončana življen'ja,

pridružit me k sebi gori

u nebeskom svitlom dvori,

gdi an'jelski poju kori

slave tvoje hvaljen'ja.

Zato ustoj odvratiti

ne umim ino ner ljubiti

tebe, Bože, kako imiti

budem tvoje milosti.

Ti si sardac naslajen'je,

ti si plačnim utišen'je,

mene i moje sve činjen'je

pridah tvojoj svitlosti.

Tebe stvorca dostojno je

da stvoren'je hvali tvoje,

po ko htin'je takovo je

bilo k njemu od tebe;

u toj misli jutar projde,

zatim parvo vrime dojde,

duša više s petjem pojde

uzdvižući tad sebe.

Kako našom putju misleć,

Bog se odi, ljubav noseć,

nam i za nas trud podnoseć,

človikom se učini;

poni uzvapi duša plačuć:

O milošća, ka nas žaluć

dojde s nebes doli slazuć,

tko te stvori toj čini.

Nere ljubve oganj vrući

ka te stegnu put obući

i, rodiv se, svite uzvući

od ditetka uboga.

Buduć ti kralj angelor[um],

tvorac zemlje i celor[um],

i vladavac sekulor[um],

vikovnjega sin Boga.

O ditetce slatko sasvim,

ča je slaje tebe, ne vim,

ništar liplje da je, ne mnim,

tebe, moj spasitelju.

Jasalca te obslanjaju,

pastiri t' se jur klanjaju,

kralji t' dare pripravljaju,

istine naučitelju.

Blažen povoj kim si povit

i pelene kim si obvit

i ono misto gdi si donit,

da blažena punije

uda ka te pronosiše,

parsi ke te zadojiše,

ruke ke te odgojiše

od divice Marije.

Blažen ki te tad ticati

jest mogao i primati

i svega te obhitati,

svaku ti naruč činiti.

Ojme, da mi dano ne bi

da tuj službu činim tebi,

da te u krilo primem k sebi

ter te budem ljubiti.

Ja mnju t' me se ne bi odrekal

kad bih dvorno tuj poklekal,

pače bi me milo ugledal

uhiljena velekrat;

blažen ki bi mogal tada

reći majci: Gospe, sada

daj mi sinka tvoga da ga

daj celuju jednokrat.

Molil bih ju da s njim stati

dopusti mi, s njim se igrati,

s p[o]klonom mu celiv dati,

njemu vazda služiti.

Ja t' bih vodu donašao,

pelenice opirao,

noge i ruke celivao

služeć zimi i liti.

Toj misleći, duša uboštvo

sveto ljubi i priprostvo,

piće, odiće i niskostvo,

svita slavu gardeći.

Primišljući poni spasa,

porojen'je jur prikaza

na stvar tretoga časa

pečalnije misleći.

Trude u ke ne sustaje,

Isus često proticaje

Galileju i sve kraje

od židovske daržave,

glad i žaju podnoseći,

znoj i studen još tarpeći,

nauke svete svih učeći

ter van'jelske priprave.

Tim ti duša potaknuta,

svitovnoga biga puta,

uhiti se božja skuta

ter ovako govori:

O prisveti učitelju

i grišnikov primitelju,

pokajanih obranitelju

ki stoje u pokori,

rič je tvoja pravim pokoj,

krivcu ufan'je, a svim ogoj,

svim nemoćnim lik je u njoj

stanovita spasen'ja.

Ti si parvi skulu zdvigal

ku ki koli jest dostigal,

svita stan'je jest odbigal

cić duhovna življen'ja.

Da tom skulom svit se ruga

jer je griha hlap i sluga,

da ki pozna da je tuga

smartna tebi ne zgodit,

sve ostaviv, samo tebe

hoće ljubit, a sam sebe

tebi pridat, da tim zgrebe

dobro ko će u vik bit.

Riči su tvoje [od] života,

tko u sarcu njih zamota,

od tebe se ne odmota,

milosardan s' meštar ti.

Milost tvoja kolika je,

adultera žena znaje

i grišnica zvana ka je,

Mandalena dobro t' vi.

I razbojnik jošće oni

koga s križa u raj poni,

milost tvoju ka odgoni

grihe svake kajanih.

Tvoje prudno naučen'je

mnozih vrati na spasen'je,

kih ljubljaše zablujen'je

djavlom zankom vezanih.

Blažen tebe ki posluša,

iz ust tvojih med okuša,

ki okusi kada duša

svita slast joj žutka jest.

U toj misli pamet prošla,

Boga hvalit nije ošla,

koga je ljubav doli došla

za nauke nam donest.

Šesto vrime duša virna,

ljubav vrući ku nesmirna,

pečalna je, a ne mirna

muke Isusa (po)misleć.

Ujistinu nejma mista

gledajući janjca čista,

ki ne pozna griha ništa

u istini vazda steć.

Tarnom ostrim okrunjena,

biči moćno izab'jena,

čavli, kopjem probodena,

z žestocimi ranami.

Plače poni, ojme mani,

tko te toli moćno izrani,

tko ti reče: Na križ stani

prostarv ruke s nogami.

Ojme, lici oni mili

ke u smartnoj sada sili

blideć vidim, o nemili

ki te tako umoriše.

Ojme, oči, ki se sjahu

kako sunce kad gledahu,

milosardno kih prozrahu,

ti za tobom tecihu.

Sada marče, sad su tmasti,

smart će na njih sad napasti.

Ojme, usta svake časti

dostojna kano bihu,

kimi slatko vazda uči,

sad su puna octa i žuči,

jazik sveti sad se muči

mnozim ki odne boli.

Glava slavna, glav[a] sveta

krunom tarna sad je speta,

izbodena, i karv jo' opeta

ponikla je sva doli.

Ruke, keno sve stvoriše,

rastegnuvši prigvozdiše

i one noge ke hodiše

lit [t]rideset išćući

ljudi, kino bihu sgibli

jer od Boga bihu odbigli,

i nje ti su na križ dvigli

čavle zabijajući.

Ojme, parvi u kih mudrost

božja staše sad je žalost

probodene gledat, ni kost

cila ti ni u njemu.

Aj, tako li bi dostojno

umriti nepokojno,

ojme, ovoga ki je vojno,

kralj i gospodin svemu.

Da tuj oblast, o nemili,

vi ne biste tad imili,

da bi Otac i Sin hotili

i Duh Sveti, Bog jedan;

to Bog hoti da poznamo

kaku ljubav prijimamo

od ovoga po kom samo

svemu svitu svanu dan.

Zemlju s nebom ovi složi

ki se na križ sam položi

da uvede nas u loži

goranjega kraljevstva.

Ov da zakon novi oni

po kom vernih u raj goni,

karv prolivši s kom nam doni

neizrečena blaženstva.

O karv sveta od vridnosti,

ka oplaka sve skvarnosti,

o ljubavi koju dosti

izreći ne moremo.

Bog človiku Gospod služi,

stvorac stvorcu zdriši uzi

sebe pridav smartnoj tuzi.

Ča mi ustoj moremo

ner ljubiti i hvaliti

ljubav tvoju, ki zgor siti

s nebes za nas i umriti

dostoja se dobrovoljno?

Toj pominam ter vapiju

roneć suze iz očiju

da te ljubit ne umiju

ni ljubim zadovoljno.

Zginula bih, ti me najti,

umarla bih, ti zgor sajti,

da me oživiš, smart prijati

i trud hoti podnest[i].

Tko se poni, tko se čudi

da se sarce moje trudi

uzdišući i da žudi

k tebi na križ prisesti?

Ne bran'te mi sad uzdihat

i težući vuki vijat,

ne mogu boj pokoj imat

misleć truda njegova.

Ako, Isuse, skončan s tobom,

neću veće mučit sobom

tugujući, jere tobom

smart je slatka takova.

O Židove, ustanite,

tvardost vašu ne ustavite,

s njim me na križ postavite

da, gdi on mre, s njim umrem;

da ga mučan mučna obhitam

i da mu se jur zavitam

da se inoga ne pohitam

nere njega, za kim grem.

On je svako dobro moje,

sve ufan'je tuko. Tko je

jaki u sve moći svoje

da me može rastavit

Spasiteljem mojim sada,

koga mučna pozrim kada

sarce u mni umre, tada

plač se neće ustavit?

O, da bi mi k tebi moć prit,

parsi tvojih i ondi umrit,

u jamu se rane uzrit,

Gospodine od milosti!

Tako t' bi se utažile

tuge Isusa, ustavile

i ke su se navadile

u mom sarcu žalosti.

Slatki s' likar, ne razdiraš

da grih z duše milo stiraš

i, kih k sebi jur obiraš,

pomažeš jih svetostju.

O, koliko svit je saj slip,

buduć grihom ranan po kip,

neće zdravja prosit ni hip

s pokajan'ja žalostju.

Pomisli jur ko je blago

muke tila, kono nago

na križ visi, veće drago

svita srebro i zlato ni.

Parsi ti 'e otvorio,

ruke ti 'e rastvorio

nebo, zemlju ki 'e stvorio,

da te prime, vas kopni.

Putju svojom tebe pita,

napaja te karvju i hita

da te stavi gdi sva lita

duše čiste stanuju.

O, prislatka pićo sveta

na nebesih ka s' začeta,

oni tamo k tebi gredu

ki te ovdi blaguju,

ki dostojno pristupaju;

da ki biže i ne haju,

ti ne misle i ne znaju

da si vernim svim pokoj.

Ki kada te na oltar vide,

milost tvoja k njim ulize,

dobrovoljno tebe slide,

ča ti veliš, čineć toj.

Tacih duša tebe gledeć,

kako smamna stoji kričeć:

o, ki muku za me tarpeć,

tuke rane hti prijat.

Zač me s tobom ne izraniše

ali, kad te umoriše,

zač smart meni ne zadiše

neka bi mi s tobom stat?

Da toj kad mi dano nije,

ine trude iskat mi je,

plač sgrišen'ja tere jije

dokla smart me umori.

Zatim duša umiljena,

većma jure posvrućena,

kako da bi umorena,

tako jedva govori.

Poni garlo poslabivši,

malo usan otvorivši,

glasa vanka ne stvorivši1,

samo lapće jazikom.

Misto riči suze toči

upirući u križ oči,

sarcem hlepi da se smoči

karvju njega velikom.

Jer u misli jur vazeta,

tuj prid sobom sad propeta,

Gospodina karvju speta

vidit joj 'e da gleda.

Zatoj jadi ter cviljen'je

njoj 'e niko naslajen'je,

pića, hrana i kripljen'je

slaje satja i meda.

Dil tej muke družbenici

nji[h] su sveti mučenici,

njih su krune dionici

ki trud takov podnose.

U tom stan'ju duša ovaj,

naslajena svita segaj,

biži znajuć da su takaj

ka u sebi jid nose.

Kad deveto vrime zatim

dojde, umre ona sasvim,

jer arvan'jem ljubav svojim

tila obali ćućen'jem.

Deveto vrime boj ono je

u kom Isus, na križ stoje,

s vapjem zvapi: Svaršeno je!

S tim izdaše rečen'jem.

Suncu zrake potamniše,

stin'je puknu, trusi biše,

grobove se otvoriše,

razdvoji se templa varh.

Sva stvoren'ja ukazaše

da njih stvorac tada mraše,

a Židove ne poznaše

da Bog biše i človik.

Da ovaj, s virom ljubav nose,

duša zajde u angose

kad on, s križa glas uznose,

consumatum govori.

Taj rič njeje sarce projde,

srid sarca joj ranu ojde,

takaj rana kad joj dojde,

nebo joj se otvori.

Neka pozna da dostoji

ondi priti gdi Bog stoji,

gdi se sveti svaki goji

njega lice gledajuć.

Stvorca, kralja nebeskoga,

Gospodina svemogoga,

zemlja, nebo ... koga,

sluša drivo i kamen.

Slava Otcu i Sinu i s njima

Duhu Svetu, a toj trima

Bogu jednomu, ki nam svima

milost svoju daj. Amen.

IHS

Bonaventure ki svetoga

vam Slavića latinskoga

jur harvacki naučih peti,

mol'te za me da propeti,

ki da za nas tilo svoje,

prosti meni grihe moje.

Marchus ego sum Marullus,

quo peccator maior nullus,

li sluga sam vas svakoga

jer ste sluge Boga moga.

Dostojaj se on vam stvorit

ku budete milost hotit.

Finis