većega kontrasta moraju se u romanu gdjekoje zbiljske okolnosti promieniti. Sergej Mihajlović od materina prijatelja postaje očevim. Dočim je Tolstoj u životu sâm, u pripoviesti svojoj slici pridaje o bok majku. Misao je piščeva jasna u pripoviesti: Sreća ljubavne omame traje samo kratko vrieme, vezana je o mlade godine, pa se s vremenom mienja u čuvstvo zahvalnosti i suvislosti. Da se možeš zadovoljiti ovom promjenom sreće, treba da si prevalio potrese mladosti. Ali promienjena sreća, nije zato manja. Ona ljubovnike ujedinjuje iznova u životu njihova djeteta. Obiteljska sreća nije bura prve ljubavi, nego trajna zajednica u brizi oko djeteta, koje drugovanju roditeljâ podaje posvetu.
»Polikuška« nam oprečava vlastelinku i biedni puk, koji je u svojoj gluposti izgubio sviest čovječjega dostojanstva, pa je izvrgnut svim hirima onoga, komu pripada dušom i tielom. Kmetstvom, neznanjem i lienošću puka koriste se upravitelj i starosta još više nego sama gospoštija. Polikuška je ubogac kmet, sluga, koji se je po želji svoje vlastelinke oženio, pa sa ženom i djetetom živi u skromnu stanu. Vlastelinka u svom hiru zaželi, da stvori valjana čovjeka od zanemarena Polikuške, koji ne može što vidjeti, da ne odnese. Vlastelinka ga pošalje jednoć sa 1500 rubalja u grad, ne bi li upravitelju dokazala, da je Polikuška ipak dobar čovjek. Polikuška odoli na putu svim napastima, ali po nesreći izgubi novac, koji je radi veće sigurnosti stavio pod kapu na glavu. Od očaja jadan se čovjek objesi, a žena mu poludi. U to se javi stari Dutlov, da je našao novčani list. Tolstoj ne želi u ovoj pripoviesti prikazati vrline prostih ljudi, nego samo njihovu biedu.
Uzrok pučke biede nahodi pisac u uvrieženom svaćanju vlastničtva. Dok jedan čovjek može za drugoga reći, da pripada njemu, dotle jedna nepravda radja drugom i stvara se poredak, u kojem jedan ništa ne radi i trati, a drugi pod prevelikim teretom stenje i pogiba. Ovu misao u pjesničkoj izporedbi izriče »Platnomjer«. To je neka vrst životinjske i ljudske basne, u kojoj se riše izrabljivanje jednoga bića na korist drugoga. Ovo je prva pripoviest Tolstoga, koja nije
