Stranica:Poviest hrvatska (1879).djvu/46

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Ova stranica nije ispravljena


kada su se već četiri turske zastave vijale na ziđinah gradskih. To je bio ved dvanaesti veliki juriš. Na taj dan piša jadno i tužno pismo Jurišić Ferdinandu, što ga pušta ovako izgibati, a iz Beča nedolazi mu nikako va pomoč, i završuje: ^od mojih 700 Ijnđi pala je polovica, a od praha, što smo ga kupili za 390 for. imamo još samo jedan cent, samo nas još drži milost božja, bog neka se smili^je mojoj dušii^ Tek što je Jurišič list odpremio , oglasiše na razvaljenoj zidini turski glasnici: neka preda grad. On odgovori: „Dokle živim, ja ga nepredajemt^ Za pol ure dodjoše glasnici i javiše mu, da je sultan biesan na njega, ali da <5e mu pomodi veliki vezir, ako tributom godišnjim ili na jednom sa 2000 for. grad od sultana odkupi. Jurišid odgovori: grad nije moj, zato nemogu obedati tributa, a dvie hiljade forinti neimam. Tri puta ga pozi- vahu i tri puta ih on odbije. Za jedan sat zatrubiše turske trublje na juriš. Ibrahim oglasi vedu pladu vojski. Svaki — veli turski povjestnik — s dušom na jeziku vikaše ili ja neprijateljevu glavu ili on moju. Biesni udare Janičari sa svojimi dugimi puškami, Asabi (oklopnici) sa svojimi kopiji na razvaljene zidine i usadiše osam zastava. Naši izgubiše pri ovom jurišu šestdeset ljudi, njihov vojvoda krvari sa dvije rane. Naše odtisnuše iz jednoga šanca, koji su si bili učinili, da tamo u gradu još poslednju obranu uzdrže. Sada od grozna straha zajaukaše starci, žene, djeca, da je Ijuđem srdce pucalo, a strašno je bilo čuti. Neprija- telji na jednom njekim paničkim strahom jedan preko drugoga skaču sa zidina, a šaka naših evo ih progoni. Turci rekoše, da ih je razgonio jedan konjanik plamenim mačem sa zidina grada. Kisečani pripisivahu svoju pobjedu sv. Martinu. Za tri sata dodjoše opet glasnici turski , koji Jurišidu javiše, da ga je Su- lejman pomilovao i da mu poklanja tvrdju. „Moj prah bio je ved sasvim izišao, piše on kralju, što je od mojih ljudi još ostalo na životu, to je ved svu volju izgubilo, ja se nebih bio mogao više niti jednu uru braniti.** Primivši pismo i taoce podje do Ibrahima, koji ga odmah pozva na poljubac sultanu, ali se on izpriča , da nemože od rana , da je preslab i vrati se u grad. Aga janičara želio viditi tvrdjavu. Jurišida popade strah i odvrati ga od toga, neka neide, da su tamo Španjolci i Niemci, koji njega nede da slušaju. Jedna četa Turaka skoči na zidine i rai.vv^ tamo turske zastare, a Ibrahim javi Sulejmatiu^ Aa. ^^ .ftč^^