Razgovor ugodni/Pisma od Juriše Senjanina

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma od zbora primorskoga... Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  [121] Pisma od Juriše Senjanina
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma od Plavše arambaše


Pisma od Juriše Senjanina[uredi]

 Pije vino Senjanin Juriša,
s njime pije trideset Senjana;
Juriša im lipo napijaše:
“Ni u moje, ni u vaše zdravlje,

 već u zdravlje onoga junaka,
koj će poći do Gračaca grada
i dovesti Ždrala velikoga,
dobra konja bega gračačkoga,

 i njegovu divan-kabanicu,
na kojoj je trideset putaca,
svako puce od dvaest dukata,
što je njemu care darovao”

 Svi junaci mukom zamuknuše
i k zemljici crnoj pogledaše,
ali ne kti od Kosova Rade,
mala struka, ali junak silni.

 Čašu prima, sablju otpasuje,
svlači sebe zelenu dolamu
i ječermu, na kojoj su toke,
a oblači sužanjske haljine
pak otiđe do Gračaca grada.

 Kada Rade u Gračačac dođe,
ali Turci na divanu side,
među njima beže Gračanine
i na njemu divan-kabanica.

 Salamaleć turski nazivao,
još je Rade suze prolivao
od mudrosti, da privari Turke
i izmami Ždrala, konja dobra

 Pita njega beže Gračanine:
“Koja ti je golema nevolja,
kaži meni, moj sužnju nevoljni,
ter niz obraz grozne suze roniš?

 Otkolem si, od koje li zemlje,
kuda ideš i gdi li duguješ?”
Ponizno mu Rade odgovara:
“Na milosti mili gospodine,

 volio bih da sam poginuo,
jer sam cinjen nepodobnom cinom,
u tvojega Ždrala, konja dobra,
i u tvoju divan-kabanicu.

 Ja sam sužanj od Glamoča grada,
od Glamoča Kovačević Ramo,
a dugujem Senju bijelomu
u Juriše i u Vladkovića.

 Daj mi konja, mili gospodine,
a za njega dugovat ću tebi.”
Kada ga je beže razumio,
ter je njemu lipo besidio:

 “Dat ću tebi, Ždrala, konja moga,
jer smo stari prijatelji bili,
a dat ćeš mi sto žutih dukata;
al ne mogu dati kabanice,
da sam glavom u kaure dužan.”

 Izvede mu Ždrala velikoga;
kušao ga i kušao Rade,
odigra ga pak opet doigra,
pak zaigra niz to polje ravno,

 ter je Rade begu govorio:
“Ostaj s Bogom, beže Gračanine!
Nije ovo Kovačević Ramo,
već je ovo od Kosova Rade.”

 Kad je beže Radu razumio,
skočio se i na gola konja,
a za njima od Gračaca Turci,
sve potrča malo i veliko,

 Ali Radi Bog i srića dade,
prija Turak u busiju pade.
Kad su Turci u busiju došli,
udariše senjski vitezovi.

 Svaki junak po Turčina hvata,
mali Rade bega od Gračaca,
skide s njega divan kabanicu
ter ga vodi k Senju bijelomu.

 Kad su oni prama Senju bili,
govorio Senjanin Juriša:
“Pobratime od Kosova Rade,
ti si malan, duga kabanica,
daruj mi je, dragi pobratime!”

 Ali njemu Rade odgovara:
“Ja sam malan, duga kabanica,
u Senju je predobri terzija,
podrizat će kabanicu moju.
Ne dam ti je, vira ti je moja!”