Razgovor ugodni/Pisma od Cipra

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma, kako kralj Uluzali dođe pod grad Korčulu... Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od Cipra.
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma od strašnoga boja...


Pisma od Cipra.

  Lipa ti je gora Romanija,
još je lipši Cipar nasrid mora.
U njem reste bilica pšenica,
rujno vino kano malvasija.

  Po Cipru se bijele gradovi
kano bile tice labutovi,
najlipša su dva grada bijela:
jednom ime Nikožija biše,
a drugi se Famagošta zvaše.

  Po njem šeta mlađan providure,
po imenu Ante Bragadine;
izšetao gradu na bedene
ter pogleda niz to polje ravno.

  Sam se sobom Ante razgovara:
„Ah, moj Bože, čuda velikoga,
što se vidi nasrid polja ravna:
al je gora al studena voda,

  al po polju zelene naranče,
al je polje magla pritisnula?
Čim li se je gora nakitila,
al s jabukam al z žutim narančam?“

  Dozivlje ga vila iz planina
ter je njemu tiho besidila:
„Nit je gora nit studena voda,
ni po polju zelene naranče,
nit je magla polje pritisnula.

  Već je ono silna turska vojska,
prid njome je Mustapa vezire;
sinoć dođe izpod Nikožije,
kojuno je jučer osvojia.

  Sve isiče, niko ne uteče,
jedno za drugim za trijest iljada.
Ne žute se po granam naranče,
već na kopjim glave od junaka,

  kojeno su jučer odsičene
u bijelu gradu Nikožiji.
Najlipša je glava Dandulova,
od bijela grada providura,

  spored njome glava biskupova,
Kontarina, žalosna mu majka!
Na glavi mu mitra od bisera,
kojano je u Mleci krojena.

  Al su glave lipo osvećene
od Arnalde, lipote divojke,
koja biše caru darovana
i još s njome trista divojaka.

  U navi je barut upalila,
sultaniju u lagum dignula:
sve izgori, niko ne uteče,
sama sebi lipu slavu steče.“

  Ištom vila tako besideći,
silni Turci na grad udariše,
vas se bili grade tresijaše
od onizi bojni lumbarada.

  Pod njim Turci lito litovaše
od Jurjeva do Miola danka,
često oni juriše činiše,
z golim ćordam na beden skakaše.

  Siče Turke Ante Bragadine
i njegovi mladi vitezovi,
mnoge oni glave odsikoše
ter ji meću gradu na bedene.

  Nigda, pobre, Turci ne pristaše
ob dan, ob noć juriše čineći
i pod gradom mine kopajući,
kule bile u lagum dižući.

  Tu gospoda mnoga izgiboše,
koluneli i mladi serdari,
vojevode i još barjaktari;
ine vojske ni broja se ne zna.

  Al se bili grade ne pridaje,
jer ga brani Ante Bragadine.
Kad to vidi veliki vezire,
on uzimlje divit i artiju
ter napisa listak knjige bile,

  pak je šalje Anti providuru
ter je njemu tiho besidio:
„Zlo ti jutro, Ante providure,
bila grada obraniti ne ćeš.

  Šalji ključe od bijela grada;
ako li ji ti poslati ne ćeš,
gola ću te po vojsci voditi,
živa ću te na mije derati.“

  Njemu Ante knjigu odpisuje:
„Neka znadeš, Mustapa vezire,
da ti ne ću pridat bila grada,
dok je moja na ramenu glava,

  jer će meni dobra pomoć doći
od mojega bana đenerala:
sto galija dužda mletačkoga
i dvanajest bojni galijaca;

  sto galija kralja španjolskoga,
vlada njimam Doria principe;
i dvanajest bana malteškoga,
a toliko pape velikoga.“

  Kad je vezir knjigu razgledao,
od jada je bradu ogulio:
ne će vezir da s mirom miruje,
janjičare na grad natiruje.

  Pod gradom je mine ukopao
i brzo je biše užegao;
kada li se mine užegoše,
po bijela grada oboriše.

  Tu se teška krvca prolivaše,
teška krvca konjska i junaška;
tu se brani malo i veliko:
kaluđeri i svi svečenici,

  udovice, žene i divojke,
dica, starci i mladi trgovci.
Tu brat brata poznat ne mogaše,
jer svakoga krvca oblivaše.

  Da je komu pogledati bilo
Bragadina, mlada providura!
Krvave mu ruke do ramena
i svijetla ćorda do balčaka.

  Viteški se i tad podnesoše,
jer iz grada Turke iztiraše:
osta mrtvi sileni Turaka
oko trijest i veće iljada.

  Opet vezir bilu knjigu piše
ter je šalje Anti Bragadinu:
„Zlo ti bilo, Ante providure,
što li misliš, u što li se uzdaš?

  Bila grada obraniti ne ćeš,
a neće ti dobra pomoć doći
od tvojega bana đenerala,
Doria je njega odbignuo.“

  Kad je Ante knjigu progledao,
bio barjak biše razmotao
ter ga meće gradu na bedene,
jer se ino njemu ne mogaše.

  Nestade mu praha ni olova
ni zaire, što je od potribe.
Sva mu vojska biše izginula,
a bedeni na zemlju padnuli.

  Veziru je knjigu napisao,
u knjizi je njemu besidio:
„Zakuni se na ćitapu tvomu,
daj mi jamca Boga velikoga,

  da ćeš pustit moje vitezove
zdrave poći duždu mletačkomu
i pod puškam i pod britkim ćordam,
poslaću ti ključe bila grada.“

  Kad je vezir knjigu proučio,
od veselja crnu zemlju ljubi,
zaklinje se na ćitapu svomu
i daje mu jamca Boga svoga,

  da će poći duždu mletačkomu
i njegovi mladi vitezovi
oružani, zdravi i veseli.
Ali vire u Turčinu nije.

  Privari se, ujide ga zmija:
od grada je vrata otvorio,
veziru je ključe poklonio.
Govori mu sileni vezire:

  “Dobro doša, turska krvopijo!
Kamo moje paše i kadije,
kamo moje age i spaije,
kamo li mi dica janjičari,

  kojeno si s vojskom isikao
oko šeset i veće iljada?“
Na to se je Ante nasmijao,
veziru je tiho besidio:

  “Muč', ne luduj, veliki vezire,
ja ne plačem paše i kadije,
nit ja plačem age ni spahije,
još ni tvoju dicu janjičare,

  već ja plačem, da si utekao,
da ti glave nisam odsikao
i posla je k Mletku bijelomu
za jabuku duždu mletačkomu.“

  To veziru puno mučno biše,
na svake ga on muke mećaše:
crne mu je oči izvadio
i bijele ruke odsikao.

  Viša njega o lantini tankoj,
neka vidi sva vojska careva
Bragadina, mlada providura,
koji turske glave odsicaše.

  Kada li je sunce počinulo,
skidaju ga s tanene lantine,
živa ga je na mije derao.
Bragadine, pokojna ti duša!

Kraljestvo od Cipra zvaše se jedan perivoj oliti đardin od svita radi njegove lipote, ravnine i ploda, koga porađaše, kad u njemu kralji kršćanski staju, a navlastito kada uživaše lipi mir pod krilom privedroga principa, koji ga izgubi na 1571.