U posreda zime mimo sela jaše
mahnit sufragija, plebanuš bijaše.
Al polag studenca snaha friška stala
z bosimi nogami, rubeninu prala.
Zasukane ruke dalje lakta ima,
halju zagernjenu više od kolina,
od silene zime koža se užgaše,
a rumeno lišce kot plamen blišćaše.
Ovu lipu snahu verlo pop zmiruje,
rad nje ljubeznosti srce mu raduje,
"dobar dan" nazivlje ruku podavajuć,
gladi milo lišce v nadra posigajuć.
"Oh, ljublena snaha, kako te milujem,
to zimno trplenje rad tebe žalujem;
ako ti je volja život natopliti,
hod pod moju šubu, vreda ću t' vgoditi."
"Lipo vam zahvalim", snaha govorila,
"nisam, dragi pope, tako ozebila,
imam v petah ogajn, a v riti kresalo,
za popovsku bradu dostojno zercalo."
"Prosim ada, draga, nemoj zakratiti
ob ognivo tvoje ogajn izkrišiti,
kaj nažgati morem tu moju svićicu,
ar ni vidit puta u tvoju zadnicu?"
Snaha vred skočila, halju zagernula
ter na diku popu strašno zaprdnula:
"Ovo ti, moj pope, ugljen i iskricu,
nažgi s tvojim nosom potribnu svićicu."
