Planine/Kapitul 17

Planine — Kapitul 17
autor: Petar Zoranić

Od Anice pritvor u anitu. Poj narikanja Vilslava nad njom

Uto, eto tri pastiri mimo nas mimojdoše, kih kako družba vidi: - Evo - riše - Vilslav i s njim Srićko i Draško grede nad pritvorom Aničinim narikati, kako je često mečan. - I ne vele prošad, dva mladića postupom za njimi se uputiše. I videći ja, da i moj put tuda biše, s njimi uputih se i grede, gdo ta družba biše, opitah. Odgovori Dubjak: - Ovo je - reče on prvi jimenom Vilslav, hitar i plemenit i dvoran mladić, budi da bolje reći se more biše neg je, jer eto, kako vidiš, vas zlovoljan i potamnjen gre, prominiv svoju čestitu i blagu stav prvašnju, a jini uzrok nî neg ljubav, ali, za pravije reći, nesrića i smrt nemila; jer, kako mi je on pravil, buduć mu se prisnilo malo pri neg u ljubav zajde da tri slipci, ča jest: ljubav, nesrića i smrt, porotiv se i na nj naporno došad, srdačce mu izdriše; pake, budući se ljubavju vile jedne, jimenom Anice, ofrajal, kako u petju ali u tužbi sam izgovara, i budući naglom smrću Anica umorena i po vlasti svemogoj u zelje, ko se po nje jimenu Aneta zove, pritvorena, jer, kako znaš, Aneta latinskim jazikom Anica našim hoće reći; a budući njemu s njom sva slast odnesena, kako se na njem vidi, čestokrat na nje pritvor dohodi i plačući nariče. - Tako Dubjak govoreći, dojdosmo uz goru kadi pri vruljici jednoj grmak ali bus anite vele uzgojen bujaše. I tuj Vilslav prišad gorkih suz daž iz očiju spustiv bružjeći, i pake gusle svoje tužbenim zukom srediv, tako plačnimi očima i svaku rič zdahom družeći poče:

VILSLAV

Klikni, pismi moja, narikat Anicu,

i ljubvena boja počitaj tužicu;

spuni mi željicu da rat mu počitam,

bud da polovicu izreći ne ufam;

ništar manj daž plačan i čemer jadovit

i uzdah svakčasan i moj prominjen žit

moći će svidočit moje ljupko ropstvo,

da nebo i vas svit pozna me zlosrićstvo,

i jošće svidočstvo po smrti će mi bit,

ka će moje pojstvo sad narikajuć zrit.

U primalitje od lit mojih bih slobodan,

ter prohajah čestit mej cvitke radostan,

ne znajuć ča je plam ni zlatoperna stril,

ali milojadan ljubveni šemer mil;

susritih grede vil dvornu i počtenu,

a na njoj pratež bil' hitro narešenu,

bilu i rumenu kot žilj i ružice,

šegljivu umiljenu po narav božice;

dvi zvizde Danice ali, za bolje reć,

bihu nje očice dva sunačca svitleć;

na glavici stojeć venac dragih kamen,

ki staše okružeć kosu jak zrak sunčen;

pozor nje božastven jasnjaše ozoja.

Tad ostah zasnićen kroz sunačca dvoja

Dijanina broja s lukom i tulicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Za desnu ručicu Ufanje vojaše,

drugom Milošćicu uza se držaše,

s njimi skupa staše Čistinja i Lipost,

i Želja šetaše, Prijazan i Dvornost

i Razbor i Hitrost i Mar čiste slave

i prislavna Kripost i Počtene oprave.

Tako ti gizdave blage prohajahu

ter cvitke i trav šetom veseljahu,

radosne pojahu čestito romoneć,

nebo razvedrahu glasom slatko pojeć.

Prez očiju leteć tude bog ljubveni,

z nevarke susriteć pride k ovoj ženi,

nje luk prehitreni vaze joj i strili,

ter stav protiv meni, srce mi prostrili.

U ta čas rascvili svu slobod ozoja,

a srce procvili mileći zla svoja;

ta čas ljupka boja oćutih tužicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Tad vaze kosicu nje vlasci sunčeni,

rukom svom uzicu splete bog ljubveni,

obe ruke meni zaveza nauznak

i Želji željeni da me voditi pak,

i jošće po čin tak u jaram me spreže

i čini da čas svak Lipost me u nj veže;

pak Ljubav raspreže prsi mi rukom svom

i oganj užeže nje okom v srcu mom.

Ostah u ropstvu tom kot človik privaren,

koji je nesrićom kom z nevarke udaren;

tako ti ostah prem ljubavju poražen,

udorcem s koga mrem i ostah zasnićen.

Tad s gorkim ječenjem i s jadom čemernim,

s dvornim poniženjem, s poklonom priležnim,

ter zdahom jadovnim uzdišuć prez broja

i plaćem prigorkim peruć ličca oboja

rih: Ti s' ma gospoja, odriš' mi uzicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Prim' me za služicu, za sužnja, za roba

život i dušicu daju t' svako doba,

do smrtnoga groba biti ću sluga tvoj,

ti nemoj da znoba ljupka mori kip moj.

Samo te molju ovoj, rač se na me smilit

i slavni pozor tvoj mil na me obratit.

Tada me ja tišit Ufanje i tolikoj

Milošću ja molit, da se uzmoli njoj;

tada Milošća k njoj poče romoriti:

Kraljice svih gospoj, rači se smiliti,

ter k slugi obratiti pozor božanstveni,

ter mu odoliti udorci ljubveni. -

Tad obrati k meni nje mile očice

i pozor blaženi jasan kot Danice,

i dvorne ričice tad poče romorit:

Slidi me željice ako ć' blažen živit. -

Tolika posta bit u srcu mem radost,

da ne umih prosit ropstva moga slobost.

Ne marih biti prost ni uze slobojen,

listo da nje lipost vijah pri srcu mem.

Tako ti obužen mnogo lit ju slidih,

lipostju zamamljen po gorah, po luzih;

svakih oprav jinih i sva dila svoja

u misli ljubvenih udilj stah prez broja,

moga ljupka boja razmišljah tužicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Slatku ubojicu ljubeznivu služah,

i moju kraljicu svude, svude slijah,

i misalju trujah, kipom i razumom,

i strven vrst nošah sprežen pod tim jarmom.

Aj, u žitku takom veselo se tužeć

i gorkostju slatkom me srdačce gojeć,

Ufanje me tišeć srce nigovaše,

a Želja me vodeć, Lipost me vezaše;

udilj nastojaše pri gospoji Milost,

ter nagovaraše veselit mu žalost.

Razvidivši vernost, službu mu i dili

napokom nje lipost na mene se smili,

ter uzli nemili odriši z ruk mojih

i mî lici bili utoli od suz gorkih,

i priželjni utih tuko i tuko lit

njoj hvala oćutih pokripiv trudan žit.

Malo mogoh užit željnoga pokoja,

nesriću svećav svit spravi na me boja

nenavideć goja mojega željicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

U žalosnu žicu, citaro, hti zučat

gorčiju tužicu i jadovniju rat;

počitaj i plakat ne stani cvileći

i gorko uzdihat čemerno ječeći,

nevoljno skučeći vapiti ne pristaj,

trudno se boleći Anicu narikaj.

Slipa Nesrića, aj, Smrtju se posestriv,

Nerazbor i Nehaj jedino se srotiv,

tere nenavidiv Aničinu lipost

i njeje pronos smiv i jedinu kripost,

dozvaše Zavidost i tako riše njoj:

U najbržu naglost otpravi se na boj,

eto na zelenoj tržanci Anica

savija venac svoj razlika cvitjica. -

Neprijateljica ljucka otpravi se

tere hudobnica u zmiju stvori se,

mej travu sakri se Anicu prehtajuć,

ka tuda grediše cvitjice zbirajuć,

ku ne domišljajuć z nevarke uji ju

i čemer pušeajuć naglo umori ju.

Milo me z očiju pozriv ma gospoja

reče: Sad dospiju svitovnoga boja,

tebi prez pokoja ostavljam tužicu. -

Klikni, pismi moja, narikat Anicu:

Anica dušicu odnese mi i goj

i željnu željicu i srdačca pokoj,

vas utih, vas mir moj sobom poni u raj,

meni plač i oboj pustiv, jek i vapaj.

Ajme, nesriće, aj, aj, smrti nemila,

kako si me sadaj gorko rascvilila!

Onu s' umorila ka dostojna živit

biše, ka j' ponila mojega žitka cvit.

Ča jimam učinit, svituj me Ljubavi:

vrime mi je umrit, vi u koj sam stavi.

Ti me, ajme, stavi sužnja i služicu

u željnoj zabavi služiti Anicu.

Vij moju tužicu, razgledaj mi žalost,

vij gorku suzicu, razgledaj mi gorkost,

razgledaj mi mladost, kako j' potamnila,

pokol ljupku radost smrt mi je odnila.

Sad se j' ugasila tva stril zlatoperna,

sad se j' odrišila uza ma čemerna;

sad služba ma verna dospila j' služiti,

da rana operna v srcu će m' živiti,

cić ke će cviliti mladost ma ozoja

i plačuć militi ljupkoga razboja,

uvik prez pokoja žalit ću ljupčicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Nariči kraljicu, nariči gospoju,

narič' cesaricu, narič' želju svoju.

Veće u pokoju, misli, ne počivaj,

da v trudnu oboju i u plačan vapaj

vijući ne pristaj glas žalostan dajuć,

suze, jauk i aj zajedno mišajuć,

jadovno uzdišuć ječeći ne pristaj,

pričemerno plačuć daž z očiju spuštaj,

ter suzom zalivaj uz Aničin koren,

tere uzgojivaj nje cvitak pritvoren,

da vazda uzoren pribiva i čestit

s mirisnim romorem već neg nijedan cvit.

Rač svitu svidočit, pismi ma tužbena,

žitka moga uvit tužna rascviljena,

i ropstva ljubvena i smrznuta znoja,

čemerna medvena i mil plač prez broja.

A ti, guslo, ozoja zuči tužnu žicu,

svak čas prez pokoja milujuć ljupčicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Tužba aliti narikanje, ko izgovori Vilslav, svih nas proplakati čini. I videći se meni da mi ne biše tuj krsmati, zahvalivši jim na ljubavi i počtenju, u put moj idoh. I tako zamišljen uz goru hodeći ničesar nego kugodi zvir ali pticu sritah. Tako hodeći, jur dan k zapadu približujući se, dojdoh kraj gore i tuj zamišljen ostah pravo kako človik ki na raskrižje putov dojde i ne zna na ku stranu obratiti jima. Eto jedna časti dostojna žena meni se prikaza i reče: - Davori, davori, moj Zorane, kako turvitajuć greš zdravja jišćući! Znaj da prez mene uzmožan najti ga ne bi. - U to ja, kako človik usilno od tvrda sna izbujen, trapen se protriznih i poznah ju da to moja gospoja Svist jest. Tad pun srama ostah, znajući da i ona beteg moj znaše. Tad ona milom ričju reče: - Unapridak na desnu poj i skoro vilenicu najdeš i ozdraviš. - I to rekši iščeznu.