Planine/Kapitul 13

Planine — Kapitul 13
autor: Petar Zoranić

Od Paprata i Stane pritvor u vrulje, od Žarke i trih vrulj i zač se Zadar zove, pripovist

Mila i draga družino! Budi da ne vele dobro, spominam se od pripovisti jedne ku jedan Primorac pastir dojde k nan za nike svoje oprave, prišad pripovidaše da biše jedan mladić, sin možnoga boga Dunaja, ki tolike župe gospodi i vladanja, i vile Save, imenom Paprat; a to jime jimiše jer od majke mej zeljem od paprata rojen bi i simenom njegovim, ko se samo na ivansku noć sabrati more, odgojen biše. Slišeći dake Paprat glas i lipost Stane, hćere Žarke vile i Neptuna, velikoga morskoga boga, ka u moru zadarskom općaše; koj vili Neptun za dar i od ljubavi zlamen misto ono u ko općaše da, kadi pake od prvih Grkov, ki plav plavati po moru počaše, tuj pristavši grad slavni s dobrom kobom sazida se; jer to misto za dar bi dano, htiše, da Zadar zove se. Tuj dake vila pod brizi sa strane ča je meju istok i poldne u donjem primorju, polag toga slavnoga mista općaše.

I slišil budući Paprat glasom samo od nje lipote i kriposti, ljubavju zamamljen osta i, kako je po naravi, vazda ljubav prid oči od pameti a većkrat u sni po razliki puti priliku nje donašaše mu. I pokle po svojem običaju ljubav raskrili žile svoje po srdačcu mladiću, užga mu želju najti i viditi lipotu ku tuko hvaleći slišil biše. Zato sam samacat u primorja dojde i nju vidiv vidi da vele veće jistina lipote jest negli slava teciše.

Jišćući dake put i način kako bi oganj željni, ki mu prez pristanka srdačce goraše, ugasit mogal, napokom po redu i uvitu ričonosnice jedne s njom ljubav joj otkrivši govori i ča bolje more usili se muku, ku cić nje pačaše, otkriti govoreći: - Ded, vilo, smili se na me i očice mi tvoji s mojima sritiv obeseli me, jer u veselu pozoru tvomu vas moj raj i sve moje dobro pribiva. - I k ričem, ke reče, prida joj jabuku jednu zlatu u Atalantovu perivoju utrganu za zlamen i zaklad od ljubavi. S dvornim pozorom i zahvalom prija jabuku Stane i njega za tada s dobrim ufanjem otpravi. U sebi pake vila razmišljaše lipost i gizdu i dvornost i ljubav nesmernu mladića, ali jer i ona jur ljubavju potaknuta biše, ali, ča ja već veruju, zlata jabuka, ku u njidra vrže, moć i vlast jimiše, jer po hitrih čarovnicah u dobrokobno vrime začarana biše, da gdo godi prime ju, ne more ne učiniti ča mu dajući naredi i zapita. I dobro u sebi vila misliv i razmisliv utišiti mladića, odluči i red mu dâ da vrime, ko Apolo po zemlji ne gleda, k njoj dojde, a to jer Apolo ljubovnik nje biše i svaki dan kad ona na brigu sideći u pučinu slatko pojući gledaše, Apolo svitlim pozorom u nju upiriv njom i u nju gizdaše se. Paprat dake, želeći s njom pridružiti se, dobro opsluži ča narejeno biše.

I obnoć k njoj grede put mu i misal prikršena bi, jer mnoge dekle, ke Baku, od vina bogu, sajam činjahu, u tu stran veseleći se svu noć u igri i glumah projdoše. A koliko na njih razgniva se Paprat da mu tuko dobru sriću prikršiše! Tad jutri rano - za obdan ča obnoć ne more učiniti - pokleknuv veliku božicu, velikoga boga ženu i sestru, uzmoli govoreći: - Nebom možna Juno, u ke vlasti jest i pokriti i otkriti oblaci nebo, molim nesmernu milost tvoju, rači dan ov svitlomu Apolu vid oblakom zastupiti, neka ja kukogodi ljubvenoga ognja, ki u srdačcu mojem gori, udunu. - I to rekši bilu jalovicu, na to pripravnu, meju roge ubodši božici u zaužge i žrtje prikaza.

Prinese prid božičino lice žrtje i molbu službenica nje Iris. Tad Juno, ka nigdar vernomu srcu milosti krati, tudihtaj jednoga od slug svojih zazvav:

- Poj - reče - sinj oblače, i mej Apolovu svitlinu i Stanino lice u pol stavi se, dokle mladić Paprat ljubvenu želju ispuni. - Ne lin Paprat, ugledav oblak prid sunčenim vojvodom, k vili prišad i nju zagrliv ljubav s njom uživaše; malo tomu bi ran, mneći se nasititi s njom, krsmaše. Začudi se sunčeni vodac da prez njegova dopušćenja oblak tako gust prid licem njegovim staše, i Eola, od vitrov boga, uprosi da kogagodi svoga pošlje ki oblak odrene. Tad Eol Zmorca dozvav: - Poj - reče - ti si on ki vazda oblaci razganjaš; odrni sinja oblaka isprid Apolova lica. - Brzo i već neg hrlo on duhnuvši sinj oblak odagna. Uto se razdilil Paprat Stanom biše. Apolo jino ne vidiv neg vilu, samo u nje lipotu nagizdav se pak u donje strane svititi ide i misto sestri i ćeram dâ da na nebu jasnu. Opet s tim vrimenom Paprat k vili dojde i s njom prez sumnje blagovit u ljubavi staše, ne mneći da od tolikih očiju nebeskih vijen biše ki svi sunčenu svitlost čtuju i dvore i ča gdi vide pripovidu. Budući dake svu noć Stanom Paprat općil u ljubezni, i jur svitla zora bila i rumena lica iz krila staroga ljubvenika podvizaše i navišćevaše svitu da skoro sunčena svitlost svititi dojti hoće. Njom svišćen Paprat od vile prošćenje vazamši pram istoku otpravi se. Uto zlatu glavu Apolo iskomljujući, ne samo od jedne da od mnozih zvizda rečeno mu bi ča od njegove ljubovce vidili bihu. Ražali se Apolu ne malo da njegovi božastvenoj svitlosti jedan svitovni človik prikladan biše.

- Aj - reče - dobro pomisliti mogah da u ženah vere nî; i to otkol svit posta svaki dan okolo tekući nijednu razmi malo jih s onom, ka u zrakih mojih na misecu stoje zvizdami okrunjena cesarica nebeska po milosti svemogoga vladavca postavljena jest, na svem svitu ne ugledah. Aj, zlitljive žene i prespametne! Navlastito od ove - reče - dim, ka zaradi jedne zlate jabuke prida me, ki, ako ne prvi, da drugi ali treti na nebesih jesan, jednoga svitovnoga človika postavi. Meni, ki vas svit svitlim, po himbi vid zaslipi, da ono, čim mene razgnivati mogaše, ne vidim. Da ako moja vlast i hrabrost pomanjkala nî, poznati ćete da jednomu, kako ja jesam, himba činiti s razlogom nima se. - I to rekši luk napan i jadovnu strilu na nj postaviv, kom nigda Pitona pogubi, protegnuv, vilu Stanu, ka na brigu pojući sijaše, u srce udriv, pogubi i tuj mrtvu ostavi. Pak Paprat, ki svoj grih poznajući u lice srdito sunčeno pogledat ne smijaše, meju grmje u jami nikoj zakriv se pripaden staše. Da on, komu ča god na zemlji jest ukriti se ne more, toti njega udriv jadovnom strilom prostrili.

Slišav to Dunaj, otac njegov i Sava majka, za uspomenu od miloga sinka ostaviti, u hladnu vodicu vodomožnom kripostju satvoriše; i voda ta do sega vrimena po jimenu mladićevu Paprat zove se. Žarka, Stanina majka, ćerku milu polag mora prostriljenu na brigu videći, Neptuna uzmoli da ćerku svoju ne dopusti u toliku priroku od zviri i ptic skončati. Neptun tada, zač mu Žarka mej jine ljubovce nemalo draga biše, za utišiti ju, u vrulju na onom brigu kako sijaše, ćer Stanu pritvori. I jer od ljudeh tuj općećih u dijački ali latinski jezik dugo vrime vrulja ta fons Stane, ča reći hoće vrulja Stane, zva se, tako i pake zvana bi, da pake u jednu rič samu sada Fontana ne svojim jazikom zovu. Jimiše Paprat sestrice tri, ke braca dragoga dugo vrime išćući i najti ne mogući napokom z gornje strane Zadra došad i pram njemu trudne i žalosne plačući sedoše; i po Zadru razliki pronosi i gizdavi od mladićev i naredna stanja i jine izvršćine, a kopnom konje i hrabri vojnici, a po moru razlike plavi s razlikimi kramami van i unutra grede gledajući, zasnićene stahu.

Vidiv jih dake Žarka i bojeći se i sumnjeći da zlim okom ne uzroče kigodi zal prirok nje slavnomu mistu, vode obimi rukami iz mora pojam i kako redom sijahu, po njih poškropiv kriposti svojom u tri vrulje pritvori; ke kako pram Zadru u životu plačući sijahu, tako i sad u vodu pritvorene u to misto plačući stoje. Jur vrime u paše zagnati živine minulo biše, da tuko željni slišati bihomo pripovisti, da svi kako iz ust višahomo onim ki pripovidahu. I jur u put živine zagoneći, pastir jedan, Grapko zvan, pod zvuk sviral drugoga druga prid stadom tako poče peti:

GRAPKO

Pasite drobne travice,

moje primile ovčice,

da vimenačca nadmete,

da vidra mlika nal'jete

i sa mnom se obeselite,

i radostju pokripite.

i vi, travice drobnjahne,

pušćajte zraste mlajahne

i cvitjem se naresite,

i cvitjem se naresite

i črnu zemlju pokrite.

I ptičice, žuberite,

i ptičice, žuberite

pojuć mej zelene kite,

i dubje, hrastje i cerje,

drinovje, jelje i borje,

medvenim sokom suzite,

medvenim sokom suzite.

I vi, drače, procvatite,

zrilim grozdjem se resite,

zrilim grozdjem se resite.

Potoci i vrulje provrite

mlikom i vinom veselim,

mlikom i vinom veselim

i nektarom božanstvenim

i izbiranim omanom

i izbiranim omanom.

Zemlja gotovom pogačom

plodi prez težačke muke,

plodi prez težačke muke.

I ljuti lavi i vuke,

nemojte stada napirat,

metiljem ni strokom trovat.

I ti, nebeska svitlosti,

i ti, nebeska svitlosti,

pridaj svitlosti kriposti

i dvigni više zlati plam,

i prosvitli ov mili dan,

jer je god moje ljubavi,

jer je god moje ljubavi;

ov danak ljubav proslavi

moju zasnićenu pamet,

moju zasnićenu pamet;

ov danak počah slatko pet,

slatko se na ljubav tužit,

slatko se na ljubav tužit.

Vas ću, tihi vitri, molit,

račte riči moje ponit

mojoj miloj ubojici.

Budi da ovčice lačne pasti željahu, dali od poja pisance, ku Grapko pojaše, veće napan glavu poslušahu neg pasihu. I približajući se vrime nastaniti se, jur izdaleče stanja u katunih dim podvijajući vijahu se; tad u razliku govorenju vrhu pripovisti i Grapkove pisance i u razlikih ćudi mnogi od pastirov budući, ne domišljajući se na stanja dojdosmo kadi pokol žirom život pokripismo i takoje sankom bludne i trudne misli olahčasmo.