Planine/Kapitul 12

Planine — Kapitul 12
autor: Petar Zoranić

Od Ljubice i Ljubidraga pritvor u ljubicu cvit i cvit ljubidrag, pripovist

Slišio sam od starih, mila družino, uspripovidajući, da Apolo, sunčene svitlosti vojvoda, zaljubiv momu jednu koj jime Klicija biše, i ona tuku ljubav u njega postaviv, da premda je sada u cvit pritvorena, sumnjeć da ga ka ina ne obljubi, kude on po nebu svitli, tude ona za njim cvitom obraća. S Apolom dake začavši prigizdavu deklicu dobi, koj jime Ljubica postavi, i jur odgojena hoti da vazda pratež zlamena i črva onoga ki i majka (vedra neba) nosi; i takoje zaklje ju majka da nigdar u človika ljubav postavi, da divstvo čisto i neoskvrnjeno uzdrži. Zato ona u Dijaninu družbu zavit učiniv s vilami u broj ide i po njihovu običaju za sminimi zviri svojimi drazimi hrtom i ogarom čestokrat grediše i toliko dobra lovnica učini se, da na leteć mnogokrat iz luka ptičice ubijaše i od najprvih vil pri Dijani prijata i držana biše.

I ne zaradi toga samo da još nika božanstvena milost u nezrečennj liposti nje biše, cića ke se svakim s kim listo malo da progovoraše i popćaše, svakomu već neg ugodna biše. I tolik po svih gorah, poljih i planinah slavan glas nje teciše, da malne za božicu niku držana biše. Ništar manje ona zato u rogoboru ali oholast ne zajde, jer u svem već neg dvorna, dobrostiva i mila biše. Biše dake tuj mladić jedan jimenom Ljubidrag, sin Pana, pastirskoga boga, i Poljarke vile, u svakom dilu mil, dvoran i blagovit, i on već lovu neg jinomu nastojeći, budi da od najumićnijih i poglavitijih i množnijih pastirov biše. I budući za ugnuti se praznosti od ke svaka netoraja ishaja, jedan dan svojim hrtom, koga Jakvukom zoviše (a to jer većkrat se s vuci bijući slavu dobil biše) i lovom grede jednoga vuka velika i jakoga, ki sve živine iz države šćećaše, a on ga na nj napustiv i dugo vrime koljući se, napokom Jakvuk vuka zakla. Utoj hrt Ljubičin za jednim mladim lanetom mimo nj najbrže proteče. I eto tragom za njimi Ljubica zapahnuta kako druga Atalanta napan luk teciše i tuj prišad, vuka od psa zaklana ugljedav, mnogo začudi se i pak nikom kriposnom zavidošću užgana željaše toga psa jimiti.

Ugledav ju Ljubidrag tako gizdavu, narešenu i sasvim prilipu, ljubav krozi nje mili očice od želje u srdačcu s nevarke oganj sniti tolike i takove jakosti i vlasti, da u nje mili i gizdavi pozor oči upiriv zasnićen staše, ni ono ča željaše od velike želje uzmožan pitati ne bi. A ona, pokol njega razgleda, sasvim smina i gizdava reče mu: - Junače, ča mi je viditi, nada sve lovce srićan i slavan s psom tim jesi. - I to rekši udilj za tragom hrta svoga projde. A on, pokol nikuko za njom kako prez razbora sta gledajući pravo kako da bi Medužinu priliku ugledal, napokon vas zasnićen samo glavu od vuka ponese i na stan došad od susedov pohvaljen i čašćen bi.

Dali on malu slast krozi to prija, jer mu u srdačcu prilika one, ka njim gospojaše, jino ni poželiti ni pomisliti dopušćaše. I pokol jur mrkla noć za svakomu živuću pokoj dati s črnokosom glavom svoje vrime voditi poče, i svak počinut pošadši, sam Ljubidrag na odru povaljen čestokrat privraćajući se i jadovnimi zdasi uzdišući i čemernimi suzami ličca perući tako govoraše: - Ka zla kob, ajme, na me te navede, vilo, za moju divnu slobod i mir posiliti? ajme, da ka pak nesrića tuko brzo iz očiju mojih odni te i srdačce u ljubavi užgano sobom poniti čini? Aj, nemila ljubavi, za ki uzrok meni, a ne njoj srdačce tvojim moćnim ognjem užga i skončaješ? Aj, pravo se reče da malokrat jedinstvo meju dvimi tobom ofrajanimi kladeš.

Aoj, kuko lipu i milu očima mojim za moju pogibil prikaza ju! Aj, kako trpite i podnašate, nebeske kriposti, da ona, s ke moje srdačce u jadu i čemeru pribiva i ku samo nadasve ljubim, a ona za me ne pomnjeć pred mojim linim hodom i postupom leteći biži? O Venere, ljubvenoga boga majko, ako kada i ti u ljubavi bila jesi, molim te priležno, rači na moju nevolju smiliti se. - Te i takove i mnoge jine riči govoreći nevidom Ljubidrag ranjen plačući uzdihaše. Smili se dake ljubvena božica na njegove vruće molbe i tako kolo svoje spravivši u magnutje oka u Cimarske gore prišad jednoga sina boga od sna tiho šapćući - jimenom Morfeja - uzmoli da k mladieu tomu ide.

On poslušan na kreljutih ispustiv se tiho, dali hrlo, k Ljubidragu prišad, lahko taknuv ga snom obuja ga i u sni prikaza mu da Venus u zeleni prateži s pozorom kako zrak sunčeni, a na glavi kruna sveuznih zvizd, a nasrid čela Danica joj jasnjaše, i k njemu došad reče:

- Toliko tvoja vazda pram meni vernost i vruće i srčene molbe mogle su, da iz pristolnoga mista moga Citera za utihu i nauk dati ti dojti račila sam. Znaj dake, da dekla, ka tvoje srdačce gospodi, Ljubica zvana jest; i od moga dvora ni, da Dijanina službenica po zavitu jest. I znaj da nju moliti i ukrotiti hoteći sve bi ti zaman bilo: za to hitrost potribna jest. Zato sminan budi i sliši ča ti govoru. Jutri ja u košutu bilu satvorit se hoću i njoj prikazati. Ona, buduć sasvim hotna čudni lovi loviti, za manom - mneć za košutom - slidom pojti hoće. Ne brini se ti, ja ju hoću tuko variti i utruditi, da čriz podne trudna u sinci pod gusto grmje počinut leći hoće. Ti dake tuj s nevarke došad i lovinu u rukah držeći, čuj, ne upusti. - Utoj jur zora budući, mladih možna božica na nebesa na svoje pristolno misto pošad jasnuti poče. Utoj Morfej, mladića ostaviv, muče otide. A on vas pokripljen krozi sanju, tudihtaj ustav se, umiljeno pokleknuv pram Danici na milošći i svišćenju, ko mu u sni prikaza, dvorno zahvali. Pak vrime ko prisni približajući se, k mistu vesel otpravi se, blažen se zaisto držeći ako ča želi dopre.

I tako dragom jednom dumbokom grede vidi s live svoje da jedna golubičica kako snig bila na skraci jednoj ljupko gukajući sijaše, koju sokol jedan iz visoka uzriv, zavijav se iz prikla hrlo uhvatiti ju hteći ispusti se i krozi toliku naglost iz visine ispušćen uzdržati se ne more da ju ne lupi, i nju i sam sebe najedno pogubi.

Aj, Ljubidraže, budi da se ti ne došljaše, dali kob ta tvoj i Ljubičin žitak prikaževaše! Ne klade po pamet kob tuj Ljubidrag, da k mistu došad, ko se prisni, pod jednim zelenim grmom, ki gustinom od listja svoga zraku sunčenu do drobne travice, ka pod njim biše, dojti branjaše, tuj lovom trudna lipa Ljubica tiho speći s zlatovitimi kosicami glavu na livoj ručici držeći počivaše. Pomisli svak, kad Ljubidrag onu, ku tuko nesmerno ljubljaše, ugleda, u koj stavi se najde: srdačce mu u kipu od veselja uzjigra, a po svih žilah krv kako umrznuta provri toliko, da od želje u nje lipotu oči upiriv zamamljen staše. Uspomenu se pak od nauka, ki mu u sni božica da, sminosti kripost u srce pojamši uz nju na tla tiho, tiho sede i približavše svoje k nje ličcu milo i ljupko prisloniv poljubi i ljubavju užgan napokom želju ispuni.

Uto ona trapena iza sna buknu, budući se prisnila da joj sokolak hitrolovan nje vazda zeleni venac iz glave s nevarke unese. Zbudiv se dake i u rukah Ljubidraga nenadino našad se, hrlo i smino skoči se za pobignuti, da on zagrliv ju reče:

- Željo jedina moja, kude ćeš mi od mene? Moja si, veće ti se micati ne valja. - Ajme - reče - ovo viju da mi se sanja izbi i da si ti on ki me sasvim rascvili. - On ju tišeći tisućkrat i tisuć milo pritiskajući celunu: - Nemoj se - govoreći - dušice moja, rascviljevati. Usilna i svemožna ljubav obeća mi te i dâ, ni čin moj za himbu primi, jer božica od ljubavi tako j' hotila. Utiši se, molim te, i očice mili od daža suzenoga ustaviti rač i mene, ki te nadasve ljubim, poljubiti hoti. - Ajme - reče ona - za moje zlo u misto ovo, a ne božanstvenom hotju, junače, doveden, kako hoćeš da tebe već neg svoje vlastito poštenje ljubim? Da pokle tako - ne mogu neg s himbom reći na speći krotku i nedomišljenu deklicu z nevarke hitrostju tvojom prihinil jesi, molim te, otiti rači, jer znaj da žitku momu sad sad na ovom mistu usilno rukom svojom konac zadati hoću. - I pojam dard njegov k srdačcu prisloniv probosti se hotiše. A on ju obujam: - Ajme! - reče - ča je to, ča li ćeš od sebe učiniti? Znaj da ne samo u tebi tvoj žitak da i moj je. - Vidiv ona da joj zabranjeno bi, kako htiše, volju ispuniti, jadovno uzdahnuv, čemerno cvileći: - Pukni, pukni srdačce moje! - reče. - I ti, oče moj, ki nebesku svitlost vodiš, i vi, zeleno grmje i drobne travice, svidoci prid Dijanom mi budite da s mojim hotinjem nje zakon prikršila nisam. - I to rekši u njegovih rukah prignuv glavicu hod žitku svrši. Apolo dake sve to iz nebes gledajući, milosrdjem obujat, milu ćercu svoju u gizdavi cvitak, ki se po nje jimenu deri do sad ljubica zove, pritvori. I kako prignutom glavicom biše žitku konac dospila, od cvitka toga vidi se vazda ugnuta glavica; i zlamen modri, kako joj majka Klicija naredila biše, tako i u cvitu uzdrži.

Da pokole nesrićni Ljubidrag mrtvu i u cvit pritvorenu dragu ljubovcu vidi, pomislite u koj misli i ke volje se najde! I pokol na nesriću i na smrt i svoju naporitu ljubav tuži se, jadovito se razgniva i veće živiti ne hteći jino neg: - Neverna ljubavi! - rekši, na dard svoj nasloniv se, srdačce probode i vik dospi. Pan, otac njegov, pokol smrt njegovu pozna, u cvitak od zlamena onoga, koga i ljubica jest, pritvori ga, i cvitak ta ljubidrag jime uzdrži. Tiho poslušajući pripovist, svi stali bihomo i nemalo smiljenje od Ljubice i Ljubidraga općeno jimismo. Uto narejeno budući Sidjaku da reče, tad posluh uprosiv poče: