Oh, srića nestalna, žalostno sujenje,
zakaj tužnom srcu ponavljaš trpljenje?
Ta li je zahvalnost službi obećana,
ta li je nasladnost u ljubavi dana?
Koju čisto ljubih, sad me odurava;
kojoj verno služih, već me ne spoznava;
listor jedan pogled ni moć zadobiti,
kamo dragu slovu ufat razumiti.
Oh, nestalna srića, na kaj me odsudi,
služba, moljba, kletva ništar već ne prudi;
ću li od neverne vse muke podjeti
ali izdvojeno jadnu smrt prijeti?
Ne, ne, srce moje, na to ne pomisli,
druge, prosim, najdi koristnije misli;
ne majnka na svitu lišca ljubezniva,
od nemilne Chlori bolje prijazljiva.
Želju tvoju drugoj okreni liposti,
veruj, dobit hoćeš povoljne radosti;
ki pod jednom zvizdom sriću pogubiva,
ta pod drugom zopet vekšu zadobiva.
Još i samo sunce takvu peldu daje,
ko na jednom mestu dugo ne ostaje;
tulikaj miseca premimba svidoči
da svitit i mrčat jednako ni moći.
Ne, ne, srce moje, nimaj izdvojiti,
ćeš pri drugih, veruj, milost izmoliti;
ni vse jedna vura, vse jedno stvorenje:
nikdi nezahvalnost, nikdi pak smiljenje.
