Kad tvoju gdi lipos zamirih, sunačce

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Kad tvoju gdi lipos zamirih, sunačce
autor: Šiško Menčetić

38. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Kad tvoju gdi lipos zamirih, sunačce,
   postavih svu kripos da t' spovim, srdačce,
   da t' skažu sve tužbe u kojih ja hodim,
   želeći od družbe da se tve čas zgodim.
Nu sliši čudnu stvar, gospoje od gospoj,
   da jošte ja nigdar ne imah srdce toj,
   a ovoj tvoje dil velike liposti
   prid kojom ljuven stril ne ima kriposti.
Nu me sad, ružice, skončaše boljezni,
   skončaše tužice od željne ljubezni,
   ter veće trpiti ne mogu muku tuj
   koju rih vapiti prida te, molim, čuj:
odkole ja tiram, gospoje, tvoj ures,
   umirem, umiram, umrijeti meni jes;
   pače ja mru da mrem i želim smrt hrlo,
   želeći da uzrem uz moje tve grlo.