Gospin plač

Izvor: Wikizvor
Skoči na: orijentacija, traži

Gospin plač
autor: Toma Babić

Objavljeno u autorovoj knjizi Cvit razlika mirisa duhovnoga. Izvoran naslov pjesme u kojoj je opjevana muka Isusova jest "Verši od muke Isusove". Tekst preuzet sa stranice Runovića. U Dalmatinskoj Zagori, a pogotovo u Runovićima, se u procesiji Velikog petka pjeva ("kanta") Gospin plač. Ima 188 kitica s po četiri stiha (ukupno ih je 752), svaki od po osam slogova.




1. Poslušajte, braćo mila,1
Gorku muku Gospodina
Isukrsta, Božjeg Sina,
Koju sada za nas prima.

2. Rad našega vazda mira5
On na Križu sad umira.
Vi pošteni redovnici,
Isusovi naslidnici,

3. Sada crkve porušite,9
Za Isusom vi tužite,
I puk na plač probudite,
Za Isusom svi cvilite.

4. I vas molju, pravovirni,13
Poslušajte srcem smirni
Od Marije tešku tužbu,
Ter plačite s njom u družbu.

5. Sve stvorenje Gospu združi17
Tresući se s njom u tuzi.
Jer Gospa sve predaše
Ter cvileći pogledaše.

6. Kakve hoće čuti glase21
Od Isusa ki nas spase,
A tot Ivan cvileć teče,
Kako mrtva Gospa kleče.

7. Kad Ivana zgleda plačna,25
Obrani ju rana mačna,
Kad joj plačno uzgovori,
Pade Gospa ničce doli.

8. Držati se već ne može29
Od tuge se prinemože;
Tad priteče Mandalina
Primi Gospu tu na krila.

9. Gospi sestre pritekoše33
I k njojzi se sve stekoše;
Plač činjahu Mandalinom
Za Isusom Gospodinom.

10. Kad se Gospi svist povrati,37
Poče Ivu zagrljati:
"Ivo dragi, ti se utaži,
Ter mi tužnoj majci kaži

11. Gdi je Isus moja dika?41
Vidim da je zla prilika."
Tada Ivan pade ničce
Sakriv svoje plačno lice:

12. "Slušaj, Mati Isusova,45
Pomnjom velom svaka ova,
Jer ti nosim tužne glase,
Isusa ti jur prodaše.

13. Juda izda meštra svoga49
Zlim Žudijom sinka tvoga;
Od poglavic' iska pomoć
Da Isusa izda obnoć.

14. Jer u dnevu se smiđaše,53
Od puka se on bojaše;
Tute vojsku pripraviše,
Ter je s Judom otpraviše.

15. Na molitvi Isus staše57
Kad se vojska približaše;
Vas se krvlju on znojaše.
Oca svoga kad moljaše.

16. Kad u vrtlu On moljaše,61
Vas se krvlju oblivaše;
Anđel s neba k njemu dođe,
Pokripi ga i opet pođe.

17. Pokli Isus bi pokripljen,65
Voljom oca ujedinjen.
Tute Juda vojskom dođe,
Prama vojski Isus pođe.

18. Kad im reče: kog ištete?69
Udariše svi na pete;
Pokaza im svoju kripost,
Al na njima biše slipost.

19. Kad pred vojskom Juda dođe73
K Isukrstu odma pođe:
Zdrav' Isuse, Meštre dragi,
Od svih ljudi poštovani!

20. Pozdravom ga Juda izda,77
U žudinske ruke prida.
Kad se Juda s njim pozdravi,
Podbiše ga kako lavi.

21. Podbiše ga oružnici,81
Pobigoše učenici.
Tu bi, Gospe, puka kami
Gdi ga biju palicami.

22. I kamenjem kruto dosti
I oružjem bez milosti;
Modrice mu ipričane,
I sve krvlju izmišane.

23. Vas izranjen tute osta,
I pogrđen vrlo dosta.
Izmučiše, Gospe, tako,
Pak svezaše naopako.

24. I za dat mu veće muke,
Svezaše mu nazad ruke;
Od zemlje ga podigoše,
Ter ga strašno povedoše.

25. S njim pođoše u dvor Ane
Dajući mu ljute rane;
Zlo od njega, majko, tvore
Dokle ti ga ne umore."

26. Kada Ivan majci reče,
Kako mrtva Gospa kleče,
Strašna tuga na nju dođe,
Britki mač joj srce prođe.

27. Ter ostinu kako kami,
Polivši se sva suzama,
Potamni joj tužno lice
Od velike te tužice.

28. Na plač veli svak se steče,
Kad joj Ivan riči reče.
Gospa glasom tu zacvili:
"Ajmeh! sinko moj primili!

29. Gdi si, sinko? željo moja!
Tužna ti je majka tvoja!
Ajmeh! Mande, pomozi me
I po putu povedi me.

30. Brzo pojmo sinku momu,
Pridragomu meštru tvomu."
Uputi se tužna mati,
Veće doma ne hti stati.

31. Od tužice sva drhtaše
Kaplje krvi kad gledaše.
Kad dođoše prid dvor Ani,
Ali biše tu dvorani.

32. Iz daleka tu gledahu
Gdi Žudiji vapijahu;
Protiv njemu govorahu,
U svemu ga osvađahu.

33. Jedan dignu tu desnicu,
Dade Isusu zaušnicu.
Kad to začu tužna mati,
Poče suze prolivati:

34. "Ajmeh! sinko, željo moja,
Tužna ti je majka tvoja;
Dragi sinko, ti li primi
Ti zaušak među njimi?

35. Nemilo te, sinko, tvore;
Dokle mi te ne umore."
Istom Gospa rič izusti,
Iz dvora se narod pusti.

36. Prije nego dvoru dođe,
Vrlo Isus svezan pođe.
Kada vidi tužna mati,
Poče suze prolivati:

37. "Jaoh meni! dragi sinu,
Što mimo me muče minu,
Što toliko vrlo bižis?
Al' se svoje majke stidiš?

38. Obazri se, zlato moje,
Marija te majka zove;
Nemam koga ja moliti,
Ko će za te govoriti.

39. Svak je, sinko, proti tebi,
Da t' oprosti nikog ne bi."
Plačna majka to videći,
Pođe za njim sve cvileći.

40. U prsi se udaraše,
Cvileć tužna govoraše:
"Ajmeh meni! dragi sinko
I velika moja diko,

41. Tako li se čini tebi,
Jer na svitu pravde ne bi.
Ne dadu mi pristupiti
Da te mogu poljubiti."

42. Kada Gospa svaka reče,
Svomu sinku tu priteče;
Nju Žudiji otiskoše,
A Isusom otiđoše.

43. Koje srce kako kami,
Polilo bi tu suzami.
Kad pobjegoše s njim bižeći,
Pade Gospa tu cvileći.

44. Tute s njime potekoše,
Pred Kajfu ga povedoše;
I do Kajfe sve hodeći,
Bijući ga i vodeći.

45. Kad pred Kajfu dotekoše,
Protiv njemu svi rekoše:
Da iznosi zakon novi
Po svim zemljam Cesarovim.

46. Ter puk mami hitrim činom
Čineći se Božjim sinom;
Mnoge stvari dilujući
I narode varajući.

47. Jošte bihu primaknuli
Govoreći: mi smo čuli,
Mogu Crkvu razoriti
I u tri dni načiniti.

48. Vas puk na njeg' vapijaše,
Ali Isus muče stase.
Usta Kajfa, te mu priti,
Ti Sin Božji hoćeš biti!

49. Na nj se Isus ne ispriči,
Neg' mu reče ove riči.
Poniženo staše doli,
Pa ka Kajfi odgovori:

50. "Dobro jesi reko i sam
Da Sin Božji pravi jesam;
Od sad ćeš me ti viditi
U oblake prihoditi.

51. Na nebesa ushodeći,
S desnu Ocu jur sideći."
Kada Kajfa to razumi,
Od žalosti mal ne umri;

52. Razdri svite svoje ljuto,
Pak zavapi glasom kruto:
"Ne ištite već svidočbe,
Ne čuste li psosti ove?"

53. Kad Žudiji razumiše,
Svi iz glasa zavapiše:
"Na smrt njega da vodimo,
Da se ovdi ne trudimo!"

54. Pilatu ga, svi rekoše,
Paka s njime potekoše;
Na obraz mu svi pljuvahu,
Pred Pilatom govorahu.

55. Pilatu ga dovedoše,
Jednim glasom svi rekoše:
"Sudi da ga umorimo,
Jer ga kriva nahodimo;

56. Jer puk mami hitrim činom,
Čineći se Božjim Sinom."
Al Pilato znadijaše
Da pravedan On bijaše;

57. Nenavidnost on viđaše,
Suditi ga ne htijaše.
Tad u gradu Irud staše,
Pilatom se zlo htijaše.

58. Posla njega tad Pilato
Da ga Irud sudi za to.
Kad Isusa Irud vidi
Da ga mnoga vojska slidi,

59. Tad se Irud s njim naruga
Gospodine, puno sluga,
Vele drago njem bijaše
Da Isusa on viđaše.

60. Kad ulize pred Iruda,
Poče Irud iskat čuda:
"Eto vino, eto voda,
Učin' sada čuda svoja!

61. Učin' da je voda vino
Kako s' i pri učinio!"
Mnoge riči govoraše,
Ali Isus muče staše.

62. Tad se Irud s njim naruga,
Na vratu mu bi veruga;
Bilu svitu na nj staviše,
Pilatu ga povratiše.

63. Čineći ga za mahnita,
Nek kamenje za njim hita;
Božjeg sina tu pogrdi
Irud, ki je srca tvrdi.

64. Mir Pilatom učinivši,
K njem Isusa povrativši;
Tu ga ružno povedoše,
Ter ga Pilatu dotekoše.

65. Kad dođoše s njim na vrata,
Ulizoše pred Pilata.
Pred Pilatom vapijahu,
Protiv njemu govorahu:

66. "Sudi da ga umorimo,
Jer ga kriva nahodimo!
O Pilatu, sad ga sudi,
Ter nas veće ti ne trudi!"

67. Pilat poče tad misliti
Kako će ih umiriti;
Jeda bi se ukrotili
I na smrt ga ne prosili.

68. I za puku ugoditi,
Poče njega bičim biti;
Tu ga biše mnogo ljuto,
Privezavši stupu kruto.

69. Tu ga biše biči ljuti
I zeleni jošter pruti;
Kud ga biči udaraše,
Svuda krvca polivaše.

70. Kako teško udaraše,
Pod njem koža svud pucaše;
Krv ga svega oblivaše,
Po zemlji se polivaše.

71. Šest tisuća biča biše,
I šest stotin jošte više;
I šesdeset i šest više,
Što Žudiji udariše.

72. Izmučiše njega tako
Vežuć ruke naopako;
Gospa staše tad izvanka,
Isusova tužna Majka.

73. Ljute biče tu slušaše,
Ali sinka ne viđaše;
Rane joj se ponoviše,
Ter joj srce otvoriše.

74. Govoriti već ne može,
Od tuge se prinemože.
Koje srce kako kami
Prolilo bi tad suzami.

75. Od stupa ga odvezaše,
Po svem dvoru potezaše;
U skrlet ga oblačahu
I oči mu zatvorahu;

76. Po obrazu udarahu,
Rugajuć' se govorahu:
"Ako jesi Isus mudri,
Prorokuj nam tko te udri!"

77. S njim se mnogo narugaše
I na obraz još pljuvaše.
Neki tada potekoše,
Trnja krunu opletoše.

78. Kad trnovu krunu sviše,
Na glavu mu postaviše;
Nabiše mu sa svih strana,
Da mu dođe do moždana.

79. Koje srce da ne plače
Smišljajući oštre drače;
Sina Božjeg okruniše,
Trnja glavu napuniše,

80. Vas mu obraz krvav biše,
Ne more se reći više.
Pokaza ga Pilat puku,
Držeći Ga sam za ruku;

81. Da Ga vide okrunjena,
Po svem tilu izranjena.
Tad Pilato govoraše:
"Evo čovik" kazivaše;

82. Jeda bi se ukrotili
Ter ga na smrt ne prosili.
Kad ga oni ugledaše,
Kako lavi zarežaše;

83. Ter Pilatu dotekoše,
Jednim glasom svi rekoše,
Svi na njega vapijahu:
"Propni Njega!" govorahu.

84. Al Pilato to znadiše
Da himbeno pridan biše;
Umirit se ne mogaše,
Zato njima govoraše:

85. "Kad na moju sada ne bi,
Propnite Ga vi po sebi;
Nahodim ga bez krivine,
Nije pravo da pogine.

86. Pustite ga rad blagdana,
A propnite Barabana,
Ki je zao vazda bio
I čovika još ubio."

87. Barabana svi prošahu.
Na Isusa vapijahu;
Jer puk mami hitrim činom,
Čineći se Božjim Sinom.

88. Kad slišaše to Pilato,
Uzboja se većma zato;
U palaču ulizavši,
Upita Ga: "Od kuda si?"

89. Ništa Isus tad ne reče.
Pilato mu ovo reče:
"Ja te mogu pogubiti
I mogu te još pustiti."

90. Isus reče: "O Pilato,
Što me veće pitaš za to!
Da t' ne bude ozgor dato,
Ne bi ima' oblast na to."

91. Od tad Pilat hotijaše
Da ga pusti nastojaše,
A Žudije vapijahu:
"Propni Njega!" govorahu.

92. "Jer ako ga ne pogubiš,
Cesarovu milost gubiš;
Jer se kraljem našim čini
Ter Cesarov puk on hini.

93. Ne imamo sad mi kralja,
Neg' slušamo svi Cesara."
Cesarom mu popritiše
I još to mu podmitiše.

94. Pilat hoti njima godit
A zlo blago sebi dobit.
Izvede Ga tad Pilato
Na sud, misto Litostrato;

95. Osuditi Njega dade
I u ruke njim pridade;
Još iz jutra prije podne
On osudi da se propne.

96. Blizu ura šesta biše
Kad Isusa osudiše.
Pilat puku govoraše
Da pravedan On bijaše.

97. I uzamši Pilat vodu,
Opra ruke pred narodu;
Kad Pilato ruke umi,
Pridaše Ga njim osudi:

98. "Kad na moju sada ne bi,
Propnite ga vi po sebi!
Nahodim ga bez krivine,
Nije pravo da pogine.

99. Nije pravo da pogine,
Krv pravedno da prolije."
Tu Žudiji dotekoše
I Pilatu svi rekoše:

100. "Krv njegovu mi primamo,
Svrhu dice uzimamo."
Ludo sebe izgubiše
I sami se osudiše.

101. Pravednoga Pilat htiše
I upisa, ime biše,
Kim se Isus zovijaše,
Kralj Žudinski da bijaše.

102. Trim jezicim svidočaše
Da Žudinski kralj bijaše;
To Žudijom žao biše
Ter Pilatu govoriše:

103. Da to pismo on ne piše,
Jer Žudinski kralj ne biše.
Al Pilato tako htiše
Da pravedno piso biše:

104. "Ja sam dobro tako piso,
Ne promini moju miso,"
Osudu mu tute štiše,
Pred svim pukom navistiše.

105. Konopom mu sveza grlo,
Križ mu dade nosit vrlo.
Umiljeno tu križ primi,
Zagrliv ga pođe s njimi;

106. I dva s njime razbojnika
Čineći ga namenika;
Ke propeti s njim vođahu,
Za pogrdu to činjahu.

107. Pode putem križ noseći,
Dobrovoljno podnoseći,
I puk za njim vas iđaše,
Smrt mu vidit hotijaše.

108. Mnoge žene tu bijahu,
Za njim plačne hodijahu.
Obazri se Isus na nje
Ter im reče tužno stanje:

109. "Ne plačite mene, žene,
Neg' plačite same sebe!
I plačite sinke vaše,
Koji mene na smrt daše.

110. Jer će vrime brzo biti,
Tužne ćete govoriti:
Blažene su ne rodivši
I prsima ne dojivši;

111. Planine se oborite
Ter nas žive pomorite."
To im Isus govoraše,
Jer došasta znadijaše:

112. "Kad vam budu grad podsisti,
Sinkom ćete meso jisti;
To će vam se sve zgoditi,
Ne htiste se pokoriti."

113. Isus riči govoreći
I na sebi križ noseći;
On na sebi križ nosaše,
Cvileć majka putovaše.

114. Prignu k zemlji glavu dračnu
Da ne vidi majku plačnu.
S razbojnicim hodijaše,
Vas pogrđen on bijaše.

115. Priteče mu tužna mati,
Ne može ga ni poznati,
Već očima ne viđaše,
Sva se suzam oblivaše.

116. Nego Ivan tad priteče:
"Evo sinak", majki reče.
Kada Gospa sinka zgleda,
Studenija osta leda;

117. Jer pogrđen mnogo biše,
Ne more se reci više:
"Postoj, sinko, dušo moja,
Sad umire majka tvoja;

118. Da te vidi tvoja majka
Na čas ovi od rastanka."
Isus majku tad vidivši,
Pade k zemlji križ pustivši.

119. Suze poče s njom roniti,
Majci svojoj govoriti:
"Ti se majko, prinemažeš,
Meni veću tugu daješ.

120. Neka, majko, muku trpim,
Neka mukom puk otkupim;
Ako ćeš mi pokoj dati,
Nemoj, majko, tugovati."

121. Tute Gospa progovori.
Sinu svomu odgovori:
"Ajme sinko, što to reče,
Ti umiraš, što ću veće?"

122. Tu na zemlju Isus staše,
Jer križ nosit ne mogaše;
Tu Žudiji pritekoše
I Šimuna privedoše.

123. Daše njemu križ nositi.
A Isusa zlo voditi;
Majku s njime razdiliše
I založno rascviliše.

124. Kad pođoše s njim bižeći,
Osta Gospa tu cvileći:
"Ti si, sinko, radost moja,
Tužna ti je majka tvoja."

125. Tu Isusa povedoše
I na misto dovedoše,
Kalvarija ko se zvaše,
Gdi puk skupljen vas bijaše.

126. Tu s njim na križ udariše,
Sve mu rane ponoviše;
Pribiše mu ruke, noge,
Zadaše mu tuge mnoge.

127. Ponoviše njemu rane,
Krv poteče na sve strane;
Tu po križu krv točaše,
Ka iz rana izviraše.

128. Tad bi propet sin Marije
Na vrh gore Kalvarije;
Kada dođe Gospa blizu,
Nade sinka već na križu.

129. Od tužice sva drhćaše,
Uz kriv ruke podizaše:
"Primi, sinko, na križ mene,
Nek i moje lice vene!

130. Ajmeh, sinko dobro moje,
Slave mnoge gdi su tvoje?
Vidim, sinko, da skončavaš,
Tužnu majku kom ostavljaš."

131. Isus Majku kad slišaše,
Muku veću tad imaše;
Prem na Križu da visaše,
Plačnu majku on tišaše:

132. "Veća mi je tuga tvoja
Neg' na križu muka moja."
Vidi da se ona muči,
Ivanu je proporuči:

133. "Eto t' Ivan moj pridragi,
Sada budi sin tvoj dragi
A ti budi njemu mati,
Sinom njega budeš zvati."

134. Ivanu se pak obrati:
"Ona da je tvoja mati,
Sad je imaš ti prijati,
Neka ti je prava mati."

135. Gospa Ivu zagrljaše,
Suzami se polivaše:
"Zdrav mi budi, novi sinu,
Sve veselje majku minu."

136. Izvan sebe Gospa biše,
Za se tužna ne znadiše;
Dva lupeža s njim propeše
I rugat se s njim počeše.

137. Da dostojno smrt primaše,
Jer se Božji Sin činjaše,
Svi se s njime tad rugahu,
Na obraz mu još pljuvahu.

138. Među sobom govorahu
i snjime se svi rugahu:
"Druge spasit mnoge može,
A sam sebe ne pomože.

139. Ako jesi ti sin Boga,
Učin' sada čuda mnoga!
Ti na pomoć budi sebi,
Virovat će svaki Tebi."

140. Poglavice govorahu,
Pogrdit ga nastojahu,
I njemu se svi klanjahu:
Zdrav, naš kralju, govorahu.

141. Ki propeti s njim bijahu
S obe strane i visahu;
Jedan njega tu psovaše,
Klete riči govoraše.

142. Drug' Isusa poče branit
I očito njega hvalit;
Jer doisto znadijaše
Da pravedan On bijaše.

143. Sa svim srcem on odluči,
Isusu se preporuči;
Kajući se vapijaše,
Pak Isusu govoraše:

144. "Ti Sin Božji znam da jesi,
Zlobe moje ti odnesi!"
Kada lupež tako reče,
Od Isusa milost steče:

145. "U istinu ja t' govoru,
Križ ti budi za pokoru,
Jer ćeš sa mnom u raj doći
Prije neg' će danak proći."

146. Pokle Isus raj obeća,
Dođe njemu bolest veća;
Posli toga vapijaše
I na križu pit iskaše.

147. Ti Žudiji dotekoše,
Žuč i octa donesoše;
Spugu jednu napuniše,
Pak Isusa napojiše.

148. Kad okusi, ne hti piti,
Nego Ocu govoriti:
"Svršena je trud i muka,
Koju podnih za grišnika;

149. Za otkupit narod ljudi,
Ja krv prolih iz svi grudi,
A sad milost prosim taku,
Da im prostiš zlobu svaku.

150. I za ljubav ku mi nosiš
Da ovomu puku prostiš;
Što mi čine, sad ne znaju,
Daj im milost nek se kaju."

151. Kada Isus rič izusti,
Prigni glavu, dah svoj pusti!...
Tad se tmine učiniše,
Po svem svitu tamno biše.

152. Nebo uze tamnost na se,
Jere umri, ki nas spase.
Sunce, misec potamniše,
Crkve pokrov razruši se.

153. A zemlja se trese kruto,
Gdi Marija cvili ljuto;
Strahovita trešnja stase,
kamenje se raspadaše.

154. I grobi se otvoriše
Mrtvi iz njih ishodiše;
To od ure šeste biše
Do devete, i još više.

155. Pristrašeni svi tu stahu,
Sin je Božji, govorahu;
A stotnik to videći
On zavapi govoreći:

156. Prav doisto ovi biše,
Ne more se reći više."
Koji s njime tute stahu,
U prsi se udarahu.

157. Londin vojskom tute staše,
Jednim okom ne viđaše,
Ali dobro on znadiše
Da Isukrst mrtav biše.

158. Radi zloće jošter više
Sulicom ga udariše;
Za pogrdu to činjaše,
Ni mrtvu mu ne praštaše.

159. Tad proteče krv i voda
Na spasenje od naroda.
Na Londina kaplja pade,
Odmah okom zdrav ostade.

160. Kad to čudo Londin vidi,
Isukrsta odmah slidi;
U prsi se udaraše
I proštenja on pitaše.

161. Kada svaka govoriše
I nemilo umoriše,
Na svite mu ždribe daše
Koga koja zapadaše.

162. Tad mu svite podiliše
I vojnici razdiliše;
Gdi mu gleda tužna mati,
Neka veću žalost pati.

163. Kada svaka dovršiše,
Svoju zloću ispuniše,
Tad se u grad povratiše
Jere blizu i noć biše.

164. Josip pravi tu bijaše,
U Isusa virovaše;
On učenik pravi biše,
Nikodemom jošte više.

165. Ter Pilatu govoriše
I tilo mu isprosiše,
Da ukopa u grob tilo,
Jere mu ga biše milo.

166. Da u petak ne ostane,
Da subota ne zastane,
Jer subota blagdan biše,
U Žudijah nije više.

167. Kad metnuše uz križ skale,
Tad ne biše suze male;
Kad mu krunu izvadiše
Tu žalosti mnoge biše.

168. Kad mu čavle izdirahu,
Majci srce razdirahu;
Kad odbiše ruke, noge,
Gospa ima tuge mnoge.

169. Uz križ ruke podizaše,
"Dajte mi ga!" govoraše.
Snimivši ga, Majci daše
Jer od tuge umiraše.

170. Majka sinka zagrljaše
I suzami oblivaše;
Od žalosti jedva staše,
Sinu svomu govoraše:

171. "Koji grisi tvoji biše,
Ter te tako umoriše?
Kad me Anđel pozdravljaše,
Meni majci govoraše:

172. O Marijo, zdrava budi,
Toga nigda ne zabudi;
Sina Božjeg ho'š roditi?
Vesela ćeš uvik biti.

173. A sad stinem kako stina
Gledajući mrtva Sina;
O studence žive vode,
Lip nauče duše moje.

174. Vele ti si prisahnuo,
Nevišt mi se učinio.
Ajmeh! tvoje lice bilo
Vele da je potamnilo.

175. Tvoje oči kada mrahu,
Kako žarko sunce sjahu;
A sada su potamnile
I svu svitlost izgubile.

176. Glava slavna probodena,
Oštrim trnjem izbodena;
Tvoja usta, sinko, medna
Gorke žuči napojena.

177. Ajmeh! ruke tvoje medne
Ke su sada probodene.
Ajmeh! puti tvoja bila
Vele ti je potamnila.

178. Ajmeh! prsi ljuta rana,
Ka prida mnom bi ti dana;
Srce, prsi otvorene
I nemilo umorene.

179. Čavlim noge izraniše,
Po svem svitu ke hodiše.
Ajmeh! tvoji biči ljuti,
Zlo ti moje srce ćuti,

180. Od Žudija koje primi
Moj pridragi Sinko mili,
Kog oda zla ti izbavi,
A on tebe sad obrani;

181. Kog izvede iz Egipta
I manom ga jošter pita;
I dobro mu svako htiše,
A on za to ne znadiše.

182. Već krv tvoju sad proliše,
Mene gorko rascviliše."
Kad htijahu da ga dignu,
Onda Majku tugu stignu.

183. Mirisom ga pomazaše,
Jer običaj taj bijaše;
Kada u grob njeg nosaše,
Gospa glasom vapijaše:

184. "Ajme! Sinko, to sad što je,
Ter ne pukne srce moje;
Da me s tobom pokopaju
Da bez tebe ne ostaju."

185. Kad ga u grob postaviše,
Tute tuge mnoge biše;
Od groba se odiliše,
Pa sa Gospom svi cviliše.

186. Tute plača mnogo biše,
Ne more se reći više.
Dragi puče, sad procini,
Tere s Majkom ti procvili!

187. Na kolina sada kleči,
Gospodinu tvomu reci:
Slava Tebi, Svemogući,
Ki nas spasi umirući!

188. Tebi slava i poštenje,
Nam grišnikom oproštenje!
Sinu Božji, budi hvaljen
Po sve vike vikov! Amen.




Piktogram oznake javnoga vlasništva Ovo je djelo u javnom vlasništvu svugdje u svijetu jer autorska prava istječu nakon 100 godina od autorove smrti.