Gledajuć, gospoje

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Gledajuć, gospoje
autor: Hanibal Lucić


Gledajuć, gospoje, tvoj obraz gizdavi
   U kî narav svoje sve dike postavi,
Mogah se o tomu svaršno sveseliti,
   A ino u momu sarcu ne želiti
Nu ljubav opaka, ajme, kâ ulazi
   Potiho da paka većma se razjazi,
Kakono kâ mire ne ima ni stida,
   Hti da se prostire mâ želja naprida.
Ku želju tajeći ja tebi, sunašce,
   Živim ognjom žeći priča mi sardašce
Tako da obraz moj smartno ja bliditi
   I tebi mnokrat toj zgoda se viditi.
Ter dokle ne znaše anjelska tvâ radost
   Kôm bolju boljaše nesrićna mâ mladost,
Pitomo i milo svartaše ka meni
   To lišce pribilo, tâ pogled medeni,
Koliko da praviš: da bi mi kako moć
   Lika da ozdraviš, dala t' bih i pomoć.
A sad kad uzroke poznaješ od tuge,
   I boli žestoke nesrićnoga sluge,
Neć' da ga pogledaš koliko karvnika,
   A kamo da mu daš pomoći ni lika.
Što je toj neg napit zdravjem, a pak dati
   Čemer i jad popit, neka me potrati?
Što je toj negoli k nebu me gori dvić
   Visoko, za doli niže me paka vrić?
U čem ti jesam kriv rumenoj ružici
   Da tako kažeš gnjiv virnomu služici,
Ali jer otkriti rane ti boleće
   Volih, neg dopriti do smarti gledeće?
Ajme, jur kad vijah razlučne tve volje,
   Zašto prî ne prijah smart da me zakolje?
Daj bih bil umarl sit slatkoga pozora,
   Kad mi je li umrit sujeno odzgora.