Dokle je život moj, da t' vesel ne stoju

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Dokle je život moj, da t' vesel ne stoju
autor: Šiško Menčetić

344. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.


Dokle je život moj, da t' vesel ne stoju,
   kad ova od gospoj ne vrši rič svoju
   ni obit ljuveni; koju stvar držah ja
   vičniju u meni ner sunce koje sja.
Kolikrat sta se klet meni nje lipota
   imat me na pamet do svoga života;
   kolikrat nje mlados u moj kril doteče,
   bijesneći za rados ter ovu rič reče:
"Moj cvite rumeni, rači mi reć uprav
   nosiš li ti meni tuj milos i ljubav
   ku nošu ja tebi za tvoju dobrotu,
   bez koje rad ne bi život moj životu."
Kolikrat još veće nje lipos sta pravit:
   "Ne vim tej nesrjeće ka nas će rastavit;
   ni more nenavis s tolikom bit zlobom
   koja će moju svis razdilit moć s tobom.
Ni svada, ni riječi, ni laž, ka zdaleče
   gre da drum pripriječi ter milih rasteče,
   li činit neće moć kon moje mladosti
   da tvojom dan i noć ne mislim radosti."
Ako je tkogodi tko sliši sad mene,
   ucviljen ter hodi od želje ljuvene,
   hotij me poslišit, molju te ovo još,
   er mojom utišit nevolju tvoju mož;
er mojom izvidat mož tvoje tužice,
   ak' mi daš spovidat od ove ružice
   od koje drag objet zaveza svis moju,
   zaveza svu pamet, zavezan da stoju.
Jednom se namiri da joj se pridaju,
   na ku stvar zamiri, jak da svit izdaju;
   u taj čas doteče ter pade na skut moj,
   i slatko još reče: "Kako mi veliš toj?
kako mi mož toj rit? er s tvojom ljubavi
   mišlju ja i umrit, moj cvite gizdavi;
   neka sam ter velim tebi ja pridana,
   zač drugo ne želim ner tvoja bit zvana.
Ako li otvorit hoti mi srdačce,
   hoću li što stvorit za te, me sunačce;
   jer, - žimi ljubav tva koju su izbrali
   pozora moja dva, da živeš u hvali,
i žimi život moj, - kako ja ne scinju,
   i takođ ti nemoj sciniti da cinju
   dražu stvar od tebe za koga, dim ovoj,
   ne štedim strt sebe, vidit ćeš, bud' živ, toj!"
More li slađe reć na svitu što človik?
   more li jur zateć većma se tko dovik?
   Tako me nevolje ovej Bog slobodi:
   mnjah vidit prî polje da ribe sve rodi,
mnjah prî će živiti u moru moć zviri,
   mnjah prî ću viditi lava zec gdi tiri,
   mnjah vidit prî suh panj i listje od gore
   gdi gasi gork oganj a snizi gdi gore,
mnjah prî će sve moć bit što biti ne može
   neg me će ne ljubit nje lipos, moj Bože,
   negli će ne vršit objete ljuvene
   po kojih mnjah skršit da se će za mene.
Ali bi sve zaman, ter malo miruje,
   pače je pritaman tko ričem viruje,
   kako ja virovah onojzi od gospoj
   kojojzi darovah za ljubav život moj,
scineći svak na svit zakletvu da drži,
   scineći svak uvit na svitu da vrši.
   Ter ostah kako sjen, nu, volju reć uprav,
   kako dub osječen, velmi gork i nezdrav,
pokli se sad ova tač nosi sa mnom vil,
   jakino tim slova nje ures da nî vil.
   Pače ću veću rit, er joj toj nî dosti:
   ne da se obazrit mojojzi mladosti,
odvraća svoj pogled od mene vinu tja,
   koliko da joj zled nikoju stvorih ja.
   Jer ja mnju, da mačem svu nje krv pokolju,
   videći, oh, s plačem tuj moju nevolju,
pravo bi da mene daj smili očima,
   koja mnom spomene nimalo ne ima,
   kojojzi tuj ljubav i viru ja nosih,
   da mnokrat, dim uprav, u Boga smrt prosih,
služeći pravedno sa svu moć i kripos,
   životom zajedno takmeće nje lipos.
   Oh, nu se sve zgubi! Svakomu ovoj bud'
   pravedno tko ljubi, - ali toj neće sud.