Doj, višnji moj Bože, veliku t' ima moć

Doj, višnji moj Bože, veliku t' ima moć autor: Šiško Menčetić

221. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Doj, višnji moj Bože, veliku t' ima moć
   poznati tko može što će bit ali doć;
   kako je on poznal, kad javi svît ovu,
   tko jo' je ime dal da Slavom nju zovu.
Zač birek krjeposti poznal je od zvizda,
   jer u nje ljepasti zbrat se će sva gizda,
   koja se dostoja pripivat u slavi
   i da se gospoja od slave još pravi.
Ter će vik uviku i po sva vrjemena
   sloviti za diku glas od nje imena;
   zašto ja ne vime na svitu dosada
   da veće toj ime g dilu se priklada.
Uresni nje uzras kako cvit izniče,
   od koga vas ukras k sunačcu priliče;
   ter kako Dijana među vil od gore
   ona se izbrana visinom reć more.
Kad vidim prislavnu nje lipos gdi hodi,
   mni mi se po ravnu da tanac izvodi;
   toliko gizdavo uzgrede nje rados,
   ter mogu reć pravo: zamami svu mlados.
Kada li obraz svoj u ljepos postavi,
   svak bude reć ovoj: "Ovo raj gizdavi!"
   zač u njem ugleda svitlosti sončan'je,
   koja se mnit ne da da ima skončan'je.
Pozrite nje čelo, u kom će svak vidit
   još ništo veselo što čini zavidit,
   što hrlo človika s vidin'jem razdili, -
   svitloća tolika na njem se zabili.
Gdi čista grimiza toli se dobavi
   kim ličca naniza, ter gore ljubavi?
   ter birek da prosu niza nje naredno
   bili džilj i rozu, da cafte zajedno!
Kad ona otvori dva svitla pozora,
   svitlje dan ne stvori istočna taj zora;
   ter toli izročit pridragi nî kamen
   ki more svidočit od očic nje zlamen.
Tko da tuj ne susta u želji ljuveni,
   gdi cafti iz usta njoj koralj crveni
   purpurom van roze? ter kada govori,
   jakino od rose da se cvit otvori.
U željah što hrlo on začne umirat
   pribilo nje grlo tko stane pozirat?
   Zač birek sve da je povito džilji još;
   zatoj se gledaje, človiče, zabit mož.
Stani svak misleći ove nje liposti
   koje ja izreći ne imam kriposti;
   jer vele veće jes negoli govoru
   prislavni nje ures za milos ki dvoru.
Nu kad bi postavil tko pamet na nje um,
   tadaj bi sam pravil: "Ovdi je vas razum,
   ovdi je vas razbor koji bi dal odvit,
   ako bi gdi na zbor stekal se vas sî svit."
Zatoj je, dim, ovu slaviti još pravo
   i Slavom da zovu nje ime gizdavo,
   ako bi Homero i Virgil na sviti,
   koji su jezero lijepu stvar slaviti.