Ja nesrićna Chlori da bih pitat smila
zašto sam se na svit kada porodila!
Ar veselje moje cvatuće mladosti
ne bi neg trplenje, tuge i žalosti.
Z domovine projdoh ufajuć radovat,
Jupitera z voljom vridno gospodovat;
rodbinu ostavih, prijatelje zmožne,
štimajuć užiti ljubeznosti zložne.
Al čalarna srića vred mi navidila,
batrivo ufanje v čemer preminila;
pravo još ne spoznah svita nasladnosti,
brez mire i broja ćutih turobnosti,
ke ni moć izpisat, manje zgovoriti;
k tomu da ne prudi skrovno protužiti,
ar risične rane gusto previjati
čine brez koristi muke ponavljati.
Za me naj govore vnoga zdihavanja,
bar svidoci budu suzna prolivanja,
da ni dneva, ure kada ne tugujem;
celo projde leto jednuč ak radujem.
Ravno kako sunce, kda nastane zima,
kaže da je svitlo, al žarkosti nima:
tako i ja kažem vajnsku nikda radost,
al u srcu vimdar nimam nego žalost.
Tebi, Vsemogući, jesu otvorena
vsa trplenja moja, zavsim podložena;
v tebi samo ufam milošću spoznati
ter na drugom svitu navik radovati.
