Što dočeka linčinu

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Što dočeka linčinu
autor: nepoznat


U stara vrimena živili dida i baba. Imali su sedam sinova, a malo siromaštva. Radio je dida od ponika, pa je i dicu učio, da svaki dan zarade koricu kruva. Šest sinova ko jedan, pa se sve otimaju za poso, a jedan se izmetnio pa liti vrebe debeli 'lad, a zimi zavitrinu. Otac ga kara i konabi, al' u sina debo obraz, pa ni da porumeni. Svituje on i druge sinove, da na poslu ne popuštaju linčini, al' oni vele:

- Babo, manite ga male, pa će mu valjda jedared time zaresti!

Otac vidi, da je svoj dici već dosadilo, šta linčinu mora uvik koriti i svitovati, pa je jedno vrime i odnosio ruke. Al' kad je linčina vidio, da ga niko ne gleda, on se sasvim zapustario, pa još poče i od kuće vući. Dozlogrdilo je ocu i dok su ga morali na svojim krstima vući; al' je sad od linčine posto i raspikuća, pa se mira privršila.

U to staro vrime se vrlo na konjima. Tako su i oni vrli, pa šest sinova nagrće žito drvenim lopatama. Sunce prži, pa linčina digo lopatu i samo se sklanja iza nje u 'lad. Braća nagrću ovršeno žito na hrpu, sve znoj liju, a otac stao usrid hrpe pa razgrće. Čude se momci šta je ocu, al' ćute i sve brže nagrću. Što oni brže nagrću, a otac sve više razgrće i nikad žito na hrpi. Dosadilo to jedared sinovima i kažu:

- Babo, šta je vama?!

- Zašto pitate, dico moja slatka?!

- Pa kako ne bi pitali: šta mi jedva nagrnemo, a vi već razgrnete, pa još i konj navrši i nikad da nagrnemo hrpu.

Otac onda stao i kaže:

- Sad bar vidite: što vas šest nagrćete, još brže može jedan rasuti. Da nas osam ima po dva para ruku, uzalud bi svi kući vukli kad jedan raspikuća vuče sve od kuće.

Zanimili oni i svi pogledali u linog brata, al' on primistio lopatu iznad jednog uva na drugi. Govorio drvetu il' njemu. Još i uzdanio ko da se prikida od posla, pa kaže:

- Kad bi samo malo kišica zalila! Ovako čoviku jezik da ispadne od silne vrućine.

- Ma kaka te je kišica napopala?! Otac će zlim na njega.

- Ta, babo, kako se ne bi brinuo za kišu! - na to će on ko pravi domaćin. - Koliko eto patite od vrućine! Sad da je samo ono naše bure za kiseli kupus, puno 'ladne vode, pa da je malo skočiti u njega! Al' koliko bi kablova tribalo izvući iz bunara, dok se bure ne bi napunilo! A šta bi to bilo kišici, da malo polije!

Raspripovida se on, a ocu žuć uzavre. Da nije bilo druge dice, on bi linčinu lopatom. Al' se ni onda lini brat nije izvuko ispod lopatinog lada, već sve do večere se okreće od sunca. Kad su krenuli zdili, a lini brat uzdane:

- Da padne kišica samo na selo, koliko bi to buradi vode bilo!

- Da je bure veće neg' selo, ne bi ga kiša još ni napunila, al' se ti te kiše i bureta mani, - drekne otac, - jer ćeš kišu bubataka, da ćeš oteći ko bure!

- Vidi sad, babo, - onaj će ko u čudu, - ja se staram za vas, a vi na mene zlim!

Šta će otac sad? Odma'ne rukom, pa ga više ni ne pogleda. Jedva je dočeko, da ga oženi. Dao mu malo i prćije, samo da jedva jedared ode iz kuće. Nije to linčini bilo nepravo, al' ni mladi. Našo džak zakrpu, pa se ne zna ko više voli ladovinu: mladoženja il' mlada. Nije njima bilo nepravo, što su izašli iz očeve kuće sve dotle, dok je trajalo to malo prćije. Kad su pojili i striju iznad glave, počeli dosađivati ocu i braći, al' i' ovi ne pušte ni priko praga.

- Nemamo kad s vama se baviti, - vikne otac, - računamo koliko kablova vode ne će morati izvući iz bunara, kad padne kiša na selo!

Tako je to trajalo, dok je otac bio živ, a poslije njegove smrti svi sinovi se poženili i otselili, pa linčina sad nje imo nikog svog, kojem bi na vrata zakvrco. Al' šta dalje, tim teže mu je bilo i suzu iz oka otrti. Žena mu nije bila ni bolja ni gora. Sva srića je bila u tom, što je bila jalova, pa od dva prosjaka nije postalo više.

Iz godine u godinu idu po njivama i pabirče. Drugi ljudi kose, da se sve u znoju kupaju, a oni uveče ladom, pa kupe klasje po strnjici. Drugi bere i vozi kukuruzu, a oni sidnu na put i s mukom pokupe pokoji klip što spadne s kola. Tako su oni i ostarili, a linost u nji' đika, ko da je svakim danom mlađa. I jedne godine kad su već bili dida i baba, nije njim ni pridveče bilo dosta lada, pa nisu izašli ni vlaće kupiti na strnjiku.

Al' je posli lita došla i zima, pa glad pritisla ko da se zamrzla za prag. Šta će dida i baba, već izašli u njive i počeli snig razgrćati, pa kupe ispod njeg' vlaće. Tako se oni pod nevoljom provridnili, kad na seniku naiđe jedan domaćin.

- Alaj, dida, - zasutari on konje - šta vi to radite?!

- Nemam ni zalogaja u kući pa kupimo vlaće ispod sniga.

- Šta možete nakupiti, kad je sve smrznuto, a litos su već svinje i živina pokupili zrnje?

- Sinko moj, ni za tri dana ne možemo skupiti, koliko potrošimo za jedan dan, - potuži se baba.

Ovaj domaćin je znao s kim ima posla, al' požali dvoje staraca, makar to nisu zaslužili, pa kaže:

- Manite se ćoravog posla, već dođite na moj salaš, pa ću vam dati dvi vike žita, da možete privući zimu.

Ošine on konje, i sonik pođe, da se dida i baba nisu mogli ni zafaliti. Al' se onaj nije ni zauko, baba veli:

- Dida, ovaj nama nije reko s kakom će vikom miriti: s varoškom il' seoskom!

- Pa?

- Da mi njeg' pitamo za vrimena, jer nas može privariti, kad odemo rad žita.

- Imaš ti pravo, - na to će dida, i ona poviče za domaćinom.

Zaustavi onaj konje i zapita, šta 'oće još.

- Nisi nam reko, s kakom ćaš vikom miriti; varoškom il' seoskom, pa može biti razgovor oko obračuna.

Kad je onaj razumio o čem dida i baba taru pamet, on ošine konje i vikne:

- Da ne bi bilo razgovora oko obračuna, kupite vi i dalje vlaće!

Tako su lini i lakomi dida sušili zube na vlaću ispod sniga.