Sveta Rožalija/Dio treći/12

Izvor: Wikizvor
Skoči na: orijentacija, traži
XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoći; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje. Sveta Rožalija —  Dio treći 12
autor: Antun Kanižlić
XIII. Prikaza kužnoga pomora u Siciliji.


XII. Rožaliji, kad pozdravi divu Samoću, Ljubav svrhu puta prikaže, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga.

"Jao, puta mučna k ovoj divi!" rekoh.

"Hodit nenaučna ne stignem daleko.

Ali jerbo želim pozdravit Samoću,

što god Bog da," velim, "putovati hoću."

Ter po strmu brigu i kamenju idem,

po trnju, po snigu, po jamah k njoj pridem.

Divi se poklonim; ona pogled mili

kaže mi i s onim srce k sebi sili.

Progovorim: "Zdravo, divo uzdisana,

svetih gora slavo, sad mi srićno znana!

Dojdoh se poklonit tebi, volju moju

pod oblast priklonit i pod volju tvoju.

I ja sam obrala sriću tvoje družbe

i srcem se dala u stan svete službe."

Zagrli me i reče: "Sestro, srce moje!

Srce - što ćeš veće? - sad jest stanje tvoje.

Da si amo zašla, čestito to tebi!

Srića te je našla, u dvor zove k sebi.

Neću ti govorit višje; srićna hodi,

Ljubav će otvorit vrata, kud put vodi."

Ljubav istom strilom svojom me se taknu,

a ja za čas s tilom k gradu se primaknu,

i kroz tisna vrata kad s Ljubavjom projdo,

u grad vas od zlata čudeći se dojdo.

Temelj slavnog grada jest kamenje drago,

koje sve nadvlada svita ovog blago.

Srebru cine nije nit svitlog poštenja,

zlata svitlost gdi je i zvizde kamenja:

od dijaspra zidovi, od bisera vrata,

a gizdavi krovi i tle jest od zlata.

Kakvo to jest misto, znat morete lasno,

gdi se s nogom isto tlači zlato jasno.

Posrid grada teče vode žive rika,

rika slađa veće od meda i mlika.

Pokraj briga, kako rajska rika hodi,

svaki misec svako stablo voćem plodi -

stablo od života; nit pristupit smije

od smrti strahota, život vični gdi je,

nit sunce zapade, da prikrati dana;

što jest mrak, ne znade srića svitlog stana.

Dan se vični bili nit oblačna koga

žalost kad rascvili, srca su vedroga.

A cvitnjak je milo i radosno misto,

od raskošja dilo i veselje isto.

Tu se pramalitje rajsko uvik mladi

nit venut zna cvitje, koje se prisadi,

nego po naravi našeg suncokreta

k višnjem od ljubavi suncu se okreta:

mučene ružice, đurđic tihi i mili,

ponizne ljubice, neoskvrnjen lili;

drvce božje mirno i suncokret srićni,

sunce slideć virno, njem u svemu slični;

rožmarin trpeći, u vrime studeno

ufanje uzdržeći živo i zeleno;

tulipan pobožan, gori usta dižući,

kako jest uzmožan k Bogu uzdišući;

vesele iskrice od ljubavi, koje

svite se i lice dižu u nebo svoje;

vinci od metika, kojih u po zime

zelena bi dika stalna svako vrime;

svake karanfili vrsti i lipote,

kakve jesu bili na zemlji dobrote.

Mučim gledeć, samo rekoh: "Srićna stana!

Koja vodi amo, srićna desna strana!"