Nuder, ljubo, da ti pripoviedim,
Što sam snivô u prošastnoj noći:
Na moru sam uzbunjenom bio,
U brodiću slabom bez pomoći.
Cerna noć je na moru ležala,
A na nebu oblak do oblaka;
Nij' se vid'lo persta pred očima
Od sgusnutog naokolo mraka.
Kiša pljušti strahovitim pljuskom,
Kô da hoće more prenaliti;
More kípi, kô u silnom jiedu
Kuhajući razdor strahoviti.
Gromi tutnje jekom strašne smutnje;
Striele lete, triesk za trieskom gnjete;
K vodam nìže oblaci se blíže;
Vode uzpete oblacima priete.
Vietar huče, s valovim se tuče;
Val se vije, s vietrovim se bije;
Piena skače; morska ptica plače;
Ponor vrije; gladna smert se smije.
Kô ljupina orahova mala
Derhće brodić moj po biesnih vali',
Sad ga jedan u oblake rine,
A sad drugi u ponore svali.
A ja tužan medju tim strahotam
Već se vidim zalogajem smrti,
Kôga ona, prije neg' progutne,
U čeljustih simo tamo verti.
U sdvojenju na verh pogibeli
Već mi sile tielesne se unište;
Već i misli prestrašene traže
Ne u žitju, u smerti utočište:
Kad najednoč na cernome nebu
Otvore se oblaci sbijeni,
I kroz prozor milostivog neba
Do dvie zviezde progledaju k meni.
Do dvie zviezde - o milote, Bože!
Kao svietla ona odveć blaga,
Koima spomen uzhitjena plane,
Kad pomisli drago na svôg draga.
Blago svietlo sve sile ublaži:
Grom umukne, vietri se utaže,
More stane kao zabliešteno,
Tmine odbiegnu, zemlja mi se ukaže.
Videć zemlju, vidim žitje moje,
Sgrabim veslo, brodić tamo skrenem;
Stignem zemlju, stignem žitje moje,
I radostju velikom se prenem.
Što je ono more uzbunjeno;
Što je onaj brodić slab slabcati;
Što su one čudotvorne zviezde, -
Sad ću, ljubo, tebi poviedati:
Ono more - to je sviet opasni;
Onaj brodić - to je žitje moje;
One zviezde blage, čudotvorne -
To su, dušo, meni oči tvoje!
