Planine/Kapitul 7

Izvor: Wikizvor
Skoči na: orijentacija, traži
Kapitul 6 Planine —  Kapitul 7
autor: Petar Zoranić
Kapitul 8


Zač se grad Nin zove i gdo ga najpri sazida

Jure sunce u nazapadnje more svitlo lice ukri, donjim, ako su ki, dan vodeći, kada na stan s živinami dojdosmo. Ja Sladmilom na njegov stan dojdoh, u koga još star otac i majka i mlaji bratac biše. Opraviše i gotoviše tad po običaju večeru ku ljubeznivo poblagovavši i prvi stol odnesen, Sidmoj tada da (tako ocu od stana ime biše) upita Sladmila gdo i otkud ja bih.

Tad ja, ne čekavši da on odgovori, rekoh: - Poštovani oče, kada mene i rojstva moga želiš istok znati, istino iskazati pripravan sam jer se reče: ni se hvali, ni se hudaj sasvima. Znaj dake da ja iz dalmackih deželj iz davnjega i staroga grada koga Nin kralj sazidati i svojim jimenom zvati čini, ne od nizoka, da, ako mi se reći pristoji, od plemenitih i nigda gradodržac Tetačić kolina izašal sam; ki, ako se pismom vira daje i sadanjim svidokom, u ovih zagorskih deželjah držali su i nesredan i naporit red hrvatske krbavske gospode. Moga dida did Zoran zvan biše, ki u primorja u rečeni grad stanovati dojde, i tuj nam svojim jimenom pridivak od Zoranić ostavi. I tuj blizu u Zadru gradu susedu ja rojen i uzgojen u umiljenoj srići jesam, pod kreljuti slavnoga, zlatoga i pravednoga lava. A sad uzrok puta uz to reći hoću. Znaj da me usilna ljubav u uzi svojoj nemilo drži; a jer slišil jesam da se po ovih vaših gorah i planinah svakojaka kriposna bilja od lika nahajaju, ovamo po milosti milodani ne s malim strahom lik išćući došal sam. - Tad Sidmoj govor moj prikršiv reče: - Sinko moj, plemen od koga izašal jesi dobro znam i od starih uspripovidajući slišio sam od Zorana ki, nepravedan i nesličan red gospocki bižeći, u primorja stanovat ide. A beteg ta tvoj ljubveni, koko mi se vidi, lika potriban jest. Budi da ti većma utoliti negli ugasiti želiš, ništar manje triba je zdravje i korist prid želju postaviti i kako betežan človik učiniti, ki, budi da bi većma hladne i bistre vodice napil se za pohlep ugasiti, dali, jer zdravje nadasve želi, gorku piću popije; tako tebi triba jest.

I zato k jednoj slavni vilenici i umići prijateljici mojoj poslati te hoću po koj stanovito uličeni oslobojen biti hoćeš. Da, jer još do noći ka jest Jovi posvećena četire jesu, i prem užba od miseca biti će, u ko dobo najsličnije i prikladnije jest čarovnicam i vilenicam njih stvari opravljati, a ti te danke s nami postati rači. - Budući dake vrime da se počinuti ide došlo, razlučeni nitko s nikim, a ja Sladmilom na odar legosmo, i tu, kako je općeni mladosti običaj, najvećma od svojih ljubvenih uzrokov i nevolj drug drugu uspripovidavši, niki kako za olahčati, niki kako za pohvalu, niki za kigodi nauk al pomoć prijati. Sladmil dake mene uprosi da uzrok ljubavi moje rečem mu. Tad ja, ne jednom da većkrat uzdahnuvši, rekoh: - Premda pipajući i privijajući ranu nesmernu urejuju, ne mogu ljubavi tvojoj šćediti se ni tajiti.

Znaj da mlajahan mlajahanu deklicu, da, kako se meni vidi, lipu i gizdavu obljubih. I da znaš kakova biše, prilično reći ti hoću, da pake rasciniš u sebi ako u dostojnu ognju jesam. Biše na trinadestom litu žitka; prem ne vele velik, da sridnje stavi kip nje; vlasi kako protegnute zlate žice ali kako od nike stvari ka jim se većma pristoji; čelo visoko i čisto, a pod dva črna i tanahna lučea dvi očice ali - za bolje reći - dva svitla sunačca, u kih vazda s protegnutim lukom i s opernom strilju srdačca krotka mlajahna pripravan bog ljubveni poraziti staše; ličca dvi rumene ružice u mliku; nos prez prigovora; a maljahna ustaca bolančom razrizana, kuralnimi usnicami narešena, ke rasklopljene unutri nanizan biser kazahu, otkud, ajme, koliko dvorne, slatke i mile riči ishode! Obraz nje malo veće dug neg obal, vrat pake kako stanovita od mlika klonda, a na prsih jabuke nikuko, da ne vele, uznosite, tako da na malu nje hvalu ka jih skrovito držat htiše, premda pokrivene, li vijahu se. Nje ruka bila, čista i svemu naučena, a ostale liposti ke se tim pristoje, kakove bihu, pomislit moreš.

Kroz nje očiju zrak u nesumnjen dan i nepriličan ljubav neoružno srdačce moje s nevarke jadovito prostrili i tolik oganj užga, da vas izgarat čuju se. Ja to prem u pečalih i skrbah mnozih kroz ine mnoge i razlike sprave bih, dali, kako reč, se, ljubav u pečali goji se, u meni svak čas već jaka i moguća raskriliv žile i u srcu ukoreniv se plojaše se, i nesmerna lipota uzročaše da, samo okom kad ju vijah, otrnih i ustrepljah. Haj, kolike časti, kolike pismi, koliki posli, kolike suze i od ljubavi užgani uzdasi poslah joj! Hajme! da nigdar priličan ali meni ugodan odgovor imih. S toga u svakčasnoj i svagdanjoj pečali misal me mâ grize. Zato lik išćući bludeć po tujih državah, a ča mi se vidi, zaman trujam.- Nemoj se - tada Sladmil odgovori - rascviljevati, Zorane moj, jer, kako reče, nigdar ljubav plača i suz, kako tržance potokov a pčela cvitov, sita je. I ja, da znaš, u ljubavi jesam koj još konac željeni oćutih nisam, budi da po razlicih stvareh stanovito ufam imiti; i stoga mnoge i mnoge pismi na ljubav se tužeć složija jesam. Ništar manje ne manje slasti od tužbena poja prijimam neg bih od čestita prijal pojući. - Tvoj beteg - rih mu - Sladmile, čestokrat govorom i stanovitim ufanjem srdačce pitaše. Haj, da bih ja samo jednokrat tu milost imio, blažen bih se držal! - I u to govorenje hteći još ja mojih tužic, kih pun bih, njemu uzrok počitati; čuh da on jur tiho spaše. Tad i ja, ne male da i čudne misli prominjajući i pametju i kipom često privraćajući se, napokom usnuh.