Judita/Libro drugo

Izvor: Wikizvor
Skoči na: orijentacija, traži
Libro parvo Judita —  Libro drugo
autor: Marko Marulić
Libro treto


Libro drugo

S tom vojsko(m) prejako(m) Oloferne greduć,

Asiri(j)om jur svom prošal biše hituć.
I sve svaršiti vruć, da mu ne bude ukor,
ča veli kralj moguć Nabukodonosor.

Nigdir nimav opor, dojde na livi kraj

Cilici(j)e, do gor angiskih, ter ondaj
obhode kako zmaj, popali posade
i sva mista onaj zauja i grade.

Da jer se ne dade poglavit grad Melot,

odarvat se nade, zaskoči mu oplot;
tudje u jedan bot vaze ga, potuče
svih u njem, kako skot, a njega rastuče.

Ča zasta, razvuče i pošadši varsi,

poplini i svuče ki bihu u Tarsi.
Još da se ne omarsi, kon zemlje Celine
potar pak i smarsi ismaelske sine.

Prik Eufrata mine, vodeć Asiri(j)u,

posede konfine, Mesopotami(j)u.
Kastile, parčiju vaze, polja, gore
i ki su u Siri(j)u grade ter njih hore,

Ke zahitit more, od Mambre potoka

dokla plače more sa strane istoka.
Pak počan od boka Cilici(j)e, dokom
Jafeta široka mejaš takneš nogom.

Madi(j)ane sobom povede zarobiv,

njih blago s živinom prez izma porubiv,
A svih onih pobiv ki s meči i z bati
jaše mu stat protiv, ne hteć se pridati.

Damasku prid vrati prišad, malo potarp,

poče žita žgati ka jur prošahu sarp.
Začarni kako čarp polje, kad požar sta,
ne bi utlin ni karp, da golo sve osta.

Jer hip još ne posta, posiče i drivje,

ni loza ne osta, u zemlji ni žil'je.
Umri svako smin'je, svak sebi strah ima
videć da saspin'je nad glavom je svima.

Kako kad tmastima kreljutmi oblak gust

prikriv nebo dima, miga, gromi u hust.
Mornar jidra popust, upi(j)e ter hiti
da k kraju svarnuv šust u porat uhiti.

Težak darće liti, boji se, govori:

"Grad mi će pobiti vinograd i bori,
i žita ka gori jur podivaju klas.
Ojme, zgubih skori mu hranu, moj trud vas!"

Tako t' ognjenu vlas Oloferna slišav,

trepi svak ter za glas pita(j)u sva kušav.
Posle poslaše, i stav oni tiho prida nj,
ništare ne postav, pridaše se poda nj.

Jer bit ne moguć sa nj, pridat se voliše,

i spustivši se na nj, komu tako riše:
"Ne hti(j) od nas više, molimo, sila tva,
ner ka naša biše, tva da je zemlja sva.

Bolje je da se da u službu svaki živ,

ner da svak biži t(j)a al umre duh pustiv.
Odvrati poni gnjiv, tebi će čast biti,
milost nam tuj stvoriv, kralj će t' zahvaliti.

Jerbo će voliti mista da mu služe

puna po sve liti, ner pusta da tuže.
Dostojni su uze i smarti bud takoj,
kino se ogluše dat se sili jakoj.

Da evo sve ovoj, ča je u našoj nadi,

u ruci je tvojoj, župe, sela, gradi,
polja ter livadi i stada živine:
budi ta sva sadi kraljeve svitline.

Blago svake cine i sva obitil s njim,

i sve stvari ine, i mi sami zatim
služit ćemo sasvim kraljevu velikost,
listo nas ti sad prim u miru na milost."

Bi miran i usilost ne da jim za sada,

ner da ne bude prost nitkore od tada
zakona ki kralj da. I kad godi čuje
ime kralja, tada poniknuv da čtuje.

Oholosti luje vidi li ovoga,

ki se ne sviduje, mneć se vekši Boga?
Malo potomtoga umrit će, smardit pak,
ter ostaviv mnoga, s najmanjšim bit jednak.

Koga sad trepi svak, nitkor ga hajat neć,

kad u grob nauznak prostre se jur ležeć.
I ki (j)e sad hoteć da vlada zemljom svom,
malo, malo posteć, pića će bit čarvom.

Ki sada svakim zlom pritiska narod ov,

pritisnut će potom njega kamen zakrov.
To t' će biti njegov konac ki sad sto(j)i
ter mni da je takov da ga se i smart bo(j)i.

Da ovi li koji daje se oholosti,

ka se ne pristo(j)i, još nima milosti.
Uze blaga dosti, u talik zauja,
ni još jim ne prosti, vojnikov priuja.

Svak skuta poduja, čtujući človika,

tolik strah obuja mista svakolika.
Gospoda velika od gradov pram njemu
gredihu, razlika vesel'ja čine mu.

Svitilnike žge mu, krune donošahu,

pojahu jošće mu ter tance vojahu.
Tuj ti mu zvonjahu gusle s leutaši,
dipli privartahu, s njimi nakaraši.

Ni tim ne zaparši on tvardosti svoje,

mnozim grad potarši, posiče i hvoje
gdi bozi njih stoje. "Bog", reče, "ni nitkor
ner koga se boje, Nabukodonosor."

Dili se od tih gor, sobalsku Siriju

projde shodeć niz gor i još Apami(j)u.
Mesopotami(j)u projde tokoj, ter tu
dopri Idumi(j)u gdino palme restu.

Gabalsko jest u tu daržavu vladan'je,

grade pri(j)a sve tu i sve njih iman'je.
Tuj sidi, sabran'je sve vojske čineći,
i tuj u to stan'je trideset dan steći.

Dokla dohodeći svi se dosabraše,

misec jur sviteći drugoč se kazaše.
Tankorog hojaše, kakovno biše bil,
kada tuj pristaše parva čela svih sil.

Ne bi tko bi se ril; ki su to slišali,

strah jih je svih ubil, svi su se pripali.
Jesu se bojali Židove da i njim
rasap ter pečali ne budu kako inim,

Da grad Jerosolim, Oloferne došad,

nastupom oholim ne stare. Zato tad
slaše ljudi ki šad Samari(j)om uzgor
der gdi je Hjerik grad, sedoše na varh gor.

Još da niki opor bude, opletoše

sela tere njih dvor, i koko mogoše,
u gradu snesoše žita za potribu
u toj vrime loše čekaje pogibu.

Upisavši knjigu pop veli Eliakim,

jer imiše brigu, posla tad k onim svim,
ki su u Dotaim i kon Esdroloma,
i nakon njih inim: da ne side doma,

Ner da bljudu droma i klance zaskoče,

i gdi je proloma, da zavale ploče.
Jeda s' ne proskoče protivnici naprid
hteći da rastoče jerosolimski zid.

Ne bi t' j(i)h strah ni stid, sve toj učiniše,

ča jim pop svet i sid pišući veliše.
U gradu vapiše s moljen'jem prihilim
ter se poniziše svi postom nejilim.

Popove još zatim pleća sva odiše

vrićišćem tim ostrim ter suze roniše.
Ditčicu prostriše prama templu božjem,
a oltar pokriše zgora cilici(j)em.

Tad svi jednim vapjem moljahu govore;

"Bože, koga u svem kripost svaka more,
pozri nas odzgore i glase naše čuj,
ter, ki nas sad more, strahov nas obaruj.

Ti ne daj da ovuj pogibil prime puk,

puk ovi tvoj, kojuj dat misli ljuti vuk.
Jakost od tvojih ruk oblomi ovoga
oružje, strile, luk, ki ne čtuje Boga.

A ne daj da tvoga grada stan primisti,

i templa ovoga oltar onečisti!
Svagdan se na nj misti za slavu tvoju tov
žartja, kono čisti grišnike od grihov.

Vidiš li kako ov po svitu tekući,

lovi karvavi lov, derući, koljući
i grade orući? Ti Jerosolime
ubran čuvajući, da ju ne obime,

Ni mista nje prime, ni blaga njeje, ko

ne dvi, ni tri zime kupismo, da lit sto
i još desetkrat to, od ko ti tuj stavi
puk ovi, ni tad go kad Egipt ostavi.

Ne daj da se izbavi milih sinak mati,

ter se ne zadavi, ne moguć gledati
gdino ih vezati svih budu žestoko,
i bi(j)uć peljati u robstvo daleko.

Nemilostiv toko on jest da grad vazam,

svih ključi nizoko, ne prašća ni ženam
da svakim vašćinam za rugo prida jih,
gdino gleda sajam, gdi vide muži njih.

Ti stegni moć ovih ki svojom žestinom

nadhode lavov svih sve sile jačinom.
Ako im ti tvojom vlastju neć zabranit,
tko je ta ki sobom more se obranit?

Ti nas poni shranit dostojaj se, Bože,

njih tuj ne ustanit. Kripost tva sve može.
Tebi se podlože molimo u suzah,
ne daj da nas slože u tolicih tugah.

Od meči, od uzah, kad si godi hotil,

i od jacih rukah ti nas si slobodil.
Ti nas jesi vodil prik mora po prahu,
onih si potopil kino nas tirahu.

Po tvom jošće strahu, kako obita sam,

kino ovde stahu, ustupiše se nam.
Pogledaj poni k nam, Gospodine, sada,
milost tvu pošlji nam, kakono i tada.

Ufan'je i nada naša sam jesi ti,

ti ne daj da vlada nami ki s tobom ni.
Grišni smo, Bože, mi, da milost tva gdi (j)e?
Puk tvoj ni p'je, ni ji. Pomiluj, upi(j)e.

Pomiluj, tebi je dostojno stvoriti

milost onim ki (j)e budu ti prositi.
Mi ćemo t' služiti i dušom i udi,
zakon obslužiti, pomoć naša budi."

Tako t' ovi ljudi vikahu plačući,

u takovom trudi li Boga zovući.
Eliakim tišući njih, reče: "Dim vam ja
da Bog, vas slišuć, i imit će smiljen'ja.

Poste ter moljen'ja listo ne pustite,

dilo ponižen'ja svagdan prikažite.
Nu se spomenite od Mojsesa, vam dim,
tere dobro vi(j)te koga dobi i čim.

Pride u Rafadim Amalek kralj, hotuć

da z božjim pukom svim boj bije, uzdajuć
da je vele moguć oružjem i mnoštvom
ter da će svih potuć došad na mistu tom.

Ne mečem ni šćitom Mojses dobi njega,

da molitve hitom, i pobi ga svega.
Tako će i sega zločinca pobiti
Bog vaš, ako njega budete moliti."

Pričaše postiti, te riči slišeći,

i žartja činiti, udilje moleći.
Vrićišća noseći, po glavi luženi,
da budu proseći Bogom pohojeni.

Kada ču ognjeni Oloferne taj glas,

da su zasedeni puti od gorskih staz,
i da židovska vlas prip(r)avno čeka boj,
čudi se i starši vas i gnjivan bi zatoj.

I sazvav u dvor svoj amonske vojvode:

"Tko su", reče, "ovoj ki po varsih hode
bljudući prohode? Ki gradi? Ka hitrost?
Mnogi li se plode, mnoga li njih jakost?

Da im(i)ju sminost stati protiv naju?

Ali našu hrabrost ni sile ne znaju?
Sami nas ne haju, toliko su smini,
ter nas ne sritaju s častju kako ini."

To rekši, zapini usta, zube sharsti,

a njim ti namini zala svake varsti.
Splete parste s parsti, a glavom pokima
i od toke garsti zavrati očima.

Svaki jih strah ima gledat ga u lica,

gdi marmnje meu njima, ter obrazom nica
stahu, kako ditca kad skulan di: "Quitto!"
Ter pojamši biča zakrikne sardito.

Parva stanovito glava od Amoniti,

Akior, uhilito poča govoriti:
"Hti(j) se dostojiti slišat, gospodine,
jer ću ti praviti od togaj istine.

Ni bo tribi hine da k tebi donesu,

ni stvari ke ine, nego keno jesu.
Puka strane te su, ki s zemlje kaldejske
k zemljam pride ke su mesopotamejske.

Jer slave nebeske Boga sebi obraše,

ostaviv boge ke otci njih čtovaše.
U Karah počaše tada pribivati,
jednoga kad jaše Boga virovati.

I pokol stiskati glad mnogi ja vas svit,

taj puk pojde stati, dvigši se, u Egipt.
Gdi sta četarsta lit i bi toko množan,
da nitkore sbro(j)it njega ne bi možan.

Egipski premožan kralj nima jur mira,

da taj puk pobožan toko se razšira.
Ter ga tako stira rabotom parteći,
da on jur ponira od truda hodeći.

Zato se moleći vapiti k Bogu ja,

Bog njega mileći, Egiptu rane da.
Kada, da idu tja, Egipt jim dopusti,
tad saržba Božja sta, nevolja popusti.

Da jer se uzgrusti kralju od Egipta,

na njih ti pripusti, li da jih pohita,
pohitav uplita, koko bude moći,
trudom brez izvita, u dne ter u noći.

Tad Bog svoje moći skazav, ki bižahu,

posla jim pomoći, jere se bojahu.
Nakraj mora stahu, more se rastupi,
puk po suhu prahu naprida postupi.

Za njimi pristupi kralj svimi silami,

more ga obstupi i pokri vodami.
Zamisi s kolami ljudi, konje, meče,
kopja s korugvami, nitkor ne uteče.

A kad puk proteče kroz Čarljeno more,

k pustinjam priteče od Sinajske gore:
voda ku ne more od gorčine piti,
slatka bi i more svak je se napiti.

Četardeset liti s nebes jim dažji man,

kruh, kim se nasiti, beruć ga svaki dan.
Na koju godi stran sobom obratiše,
sela, grade i stan prez boja dobiše.

Jere se arviše za nje vazdi Bog njih,

nigdar ne izgubiše, ner kad grih sape jih.
Kad bo bogov tujih pri(j)aše ostaviv
Boga svoga, Bog svih podloži pod svoj gnjiv.

Niki mart, niki živ u hlapstvo idiše,

niki sve izgubiv plačan ostaniše.
Opet jih varniše Bog u parvo stan'je,
kada jih vidiše čineći kajan'je.

Po njega smiljen'je kralju Kanane(j)u

daše rasčinjen'je i još Jebuse(j)u,
i s njim Fereze(j)u, i Eteju toje,
Eve(j)u i Amore(j)u kraljem još tokoje.

Sva mista njih koje godir gdi imihu

učinivši svoje, u miru živihu.
Dobrosrićni bihu vazda der do vika,
dokol ne padihu u prezpravdja nika.

Ni jošće velika svitlost, obhode svit

vrimena selika, svaršila vele lit,
da je zaveden bit puk ovi i živil
u strane tujih mist, jer biše sagrišil.

Pak se je obratil k Bogu svom, i Bog njih

jest jih oslobodil od uze protivnih.
I u mistih ovih, povarnuv se, leže,
ter u rukah svojih Jerosolim darže.

Sada, ki teg teže, mili gospodine,

jeda j(i)h grih steže, izuvij istine.
Jer ako krivine ke jesu dilja kih
Bog se ne pomene da jur pomože njih,

Pojdimo najti jih, komu su zgrišili,

Bog će pridati jih tudje tvojoj sili.
Ako l' prevridili nisu svomu Bogu,
moć sa hitri dili njih ti ne premogu."

Tako po razlogu besidi Akior,

da razlog pod nogu postavi nerazbor.
Jer vidit bi ukor ovo vezirom svim,
čude se da opor može tko biti njim.

I razsarjeni tim jaše mislit on čas,

da ga obvargu zlim, da ga zgube danas.
"Tko je", riše, "ov pas ki vo mni da neće
puk oni, zgledav nas, obratiti pleće?

I na gori steće da će osiditi,

da će ne bižeće protivit nam smiti?
Ki ni piš hoditi, ni na konju sidit,
ni se zna šćititi, ni meč u boj nosit.

Pojmo jih zatirit ali jih poklati,

ako se budu rit. Tada će poznati
ča se je rugati, hinbeni Akior,
kad i njim metati budemo s ovih gor.

I vas ž(i)dovski dvor vidit će da je bog

Nabukodonosor, ki (j)e toliko mog,
a ne Gog ni Magog." Tako se sarjahu,
tako žegući rog na njega marmnjahu.

Piše ti na prahu i po salbun si(j)e,

ki se oholu bahu svit dat usiluje.
Jer on ne slišuje nauk od istine,
ki se uzvišuje u slavi tašćine,

Pravdu pogarjuje, ljubi vuhavšćine.